recenzije

16.05.2016.

Bow vs. Plectrum – Gudalo protiv trzalice (Croatia Records)

Redefinisanje uloge tambure u džez okruženju

unnamed5

 

Naviknut na obrtanje istih dvadesetak numera u repertoaru i neskriven tezgaroški stav tamburaških orkestara u nas, po pravilu s retko velikom odlučnošću pokušavam da u korenu sasečem ikakvu ideju nekog od “boema“ iz društva, koji je rešen da se to veče provede u “pravom kafanskom ambijentu“ uz baš takav ansambl. Međutim, u relativno kratkom periodu od poslednjih mesec dana, desile su se dve stvari koje su mi jako promenile percepciju tambure. Najpre koncert izuzetnog mađarskog (zapravo mnogo više od običnog) tamburaškog orkestra Söndörgő, a zatim i susret s albumom neuobičajenog hrvatskog dua Bow vs Plectrum.

Ako su me Mađari i kupili na prvu loptu eksplozivnim koncertom, projekat  Gudalo protiv trzalice je, čak i nakon obećavajućeg prvog singla i spota ostavio dozu skepse, koja se ogledala u pitanju da li će dvojac,  uprkos na papiru intrigantnoj, ali ipak minimalističkoj instrumentaciji, uspeti da napravi zbirku, koja bi držala pažnju duže od tri numere. Entuzijazam i samouverenost kojima je kontrabasista Tihomir Hojsak od starta naše korespodencije prosto plenio, pokazali su se kao krajnje opravdani – rezultat je jedno od originalnijih ostvarenja sa ovih prostora u poslednje vreme,i to ne samo ograničeno na žanrovske odrednice (koje se opet samo s teškom mukom ovde mogu definisati).  I dok smo Hojsaka u nekoliko navrata na ovom mestu predstavljali, između ostalog kao lidera na dva vrlo dobra albuma “Jazz Room‘ i “Clockwise“, kao potpuno sveža pojava nameće se Filip Novosel. Virtuoz na instrumentu miljama udaljenom od džez idioma ili koncepta improvizovane muzike, svojim je umećem “naterao“ stručnjake njujorške akademije The new school for Jazz and contemporary music da mu bez audicije ponude mesto na prestižnom fakultetu (nakon što je formalno obrazovanje u Zagrebu okončao diplomskim radom “Tehnike tambure u džezu“). Tako je Novosel postao prvi tamburaš na svetu koji je upisao (i, u međuvremenu, završio) jednu američku džez akademiju.

Album otvara naslovna numera koja žanrovski grubo definiše smernice kojima se duo kreće, a to su ipak, shodno prirodi vodećeg instrumenta (modifikovana šestožičana tambura), blagodominantni etnomotivi celokupnog (ne samo panonskog) balkanskog nasleđa. Stvari će se tokom albuma, naravno, neretko znati i oteti kontroli. Ono što, čak i pre samog sadržaja, ostavlja utisak, jesu visoke produkcijske vrednosti snimka, gde je, verovatno u nameri da se u ovako svedenoj instrumentalnoj postavci,slušalac kupi najpre soničnim iskustvom prvog direktnog susreta, a onda muzičkim sadržajem pokuša i da zadrži. Tambura ima neuobičajeno krupan i harmonski bogat ton, dok se kontrabas frekventno probija kroz miks oslobođen ikakvog hendikepa. Zdrava doza digitalnih efekata obogaćuje, ali ne žrtvuje organski kvalitet dva akustična instrumenta.

 

 

O tome kakav je Novosel improvizator u džezerskom, pa čak i bluzerskom miljeu, lako se može zaključiti već  u Hojsakovoj drugoj numeri  Kit Blues. Umeće samog basiste u okviru ovog idioma je naravno neupitno, što uspešno dokazuje tokom cele ploče, naizmenično, kako upotrebom gudala, tako i sviranjem prstima . Na albumu su barem još dva komada koja žanrovski opravdavaju uvrštavanje ove ploče na naš sajt. Bi-bap standard Donna Lee Charliea Parkera (ili zapravo Milesa Davisa, kako neki izvori tvrde) je već po samoj prirodi kompleksan zbog izazovnog  grupisanja  četiri note na svakoj akordskoj promeni. Ako ga još transponujete u metričkih 9/8 i svirate u maniru up-tempo starogradske numere, rezultati su u najmanju ruku neobični. Međutim, to, iako se na momente i ne čini savršeno tečnim, funkcioniše sa intrigantnim rezultatima. Njima doprinosi i gost na klaviru, Matija Dedić, koji se fraziranjem, i pored stilski neobičnih okolnosti, ne libi da direktno oda počast Budu Powellu. Hojsakova inspirisanost aktuelnim momentom modernih njujorških džez strujanja isplivava na njegovoj kompoziciji Penthouse, gde se dvojcu kao gost pridružuje upravo aktivni sudeonik te njujorške struje, kreativni slovenački bubnjar Žan Tetičković. Iako je, bez obzira na visokoenergetski naboj i ekspresivnost same numere,  zbog specifičnosti instrumentacije, bubanj mogao biti diskretniji (možda čak odsviran i metlicama), slušati tamburu kako ravnopravno staje na crtu bilo kom drugom konvencionalnom džez instrumentu, ostavlja utisak neupitne inovativnosti. Teško je poverovati da Novosel može izazvati i približno takvu zbrku, kao onomad Jaco Pastorius, kada je na (za električni bas) neortodoksan način tretirao Donnu Lee. No, na ovoj ploči se svakako dešava jedna ili dve stvari koje se ranije nisu dale čuti.

Gostovanje Vlatka Stefanovskog se nekako, uzevši u obzir estetiku onog etnoinspirisanog dela programa, nametalo samo po sebi, te gitarista u prepoznatljivom maniru, plete u Novoselovoj dopadljivoj temi Mista Dance. Za uspešnu  interpretaciju bugarskog tradicionala Sedi Donka, bolja pomoć od kavaliste Teodosija Spasova nije se verovatno ni mogla očekivati.

Bez obzira na lične stilske preference, ipak moram priznati da dvojac najprirodnije zvuči i funkcioniše u komadima koji se geografski i demografski vezuju za ona podneblja  gde tambura, kao vodeći instrument,  prirodno i obitava. Jedina “balada“ na albumu, aranžman je isečka Cvate ruža rumena  iz opere Nikola Šubić Zrinjski Ivana Zajca, koju Hrvati s pravom označavaju kao ponos i diku u sferi muzičko-scenskog dostignuća. Gudalo i trzalica ovde deluju kao jedno, lirski dočaravajući mir i trenutni spokoj panonske ravnice.  Nasuprot introspektivnosti  Zrinjskog, album zatvara bosanski tradicionalni narodnjak Aj mene majka jednu ima, odsviran sa visokom dinamikom u diskretnom swing maniru, ukazujući na to da će Hojsak i Novosel, i pored limitirane orkestracije znati da održe pažnju publike na koncertima koji slede.

Da li će Porini za ovaj album da pljušte naredne godine, kao što su ove za Matiju Dedića, ostaje da se vidi. I pored opravdano podeljenih mišljenja o “hrvatskom Gremmyju“, pretpostavljamo da bi za dvojac to bila adekvatna satisfakcija. Nama ostaje da Bow vs. Plectrum nagradimo etiketom jednog od originalnijih, hrabrijih i svakako najintrigantnijih izdanja iz oblasti mejnstrim muzike sa ovih prostora, i to  par godina unazad.

 

 

Muzičari: Tihomir Hojsak – kontrabas, Filip Novosel – tambura, Vlatko Stefanovski – gitara (3), Theodosii Spassov – kaval (5), Matija Dedić – klavir (6), Žan Tetičković – bubnjevi (7)

Spisak numera: 1. Bow vs. Plectrum, 2. Kit Blues, 3. Mista Dance, 4. Cvate ruža rumena, 5. Sedi Donka, 6. Donna Lee, 7. Penthouse, 8. Aj mene Majka jednu ima

Tagovi: , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*