koncerti

2.11.2016.

BJF 2016 (1): Vlada Maričić Quartet/Аlfredo Rodriguez Trio/Tineke Postma Quartet/Sunna Gunnlaugs Trio/Avishai Cohen Trio/Antonio Serrano Quintet/Vesna Pisarović/David Helbock Trio

Izveštaj sa prva dva dana Beogradskog džez festivala

Mesto: Dom omladine Beograda i Sava Centar / Datum: 26-27. oktobar 2016. / Foto: Filip Filipović

maricic

 

Beogradski Dzez festival ima ustaljenu programsku politiku od ponovnog uspostavljanja 2005, pa je i ove godine pružena široka paleta proizvoda s namerom da se zadovolje brojni i različiti ukusi „ljubitelja džeza“. Ovogodišnja krilatica festivala je “Planet Jazz“. S tom idejom čovek bi povezao fokusiranost na etno jazz, world music ili neki space program koji bi se oslanjao na elektroniku. Naravno, smisao ovog markentiško-motivišućeg imenovanja mi izmiče svake godine na Beogradskom džez festivalu, a ove godine se mogao naći samo iznad bine u jednostavnim ukrasima, koji su istovremeno služili kao najava izvođača.

Ove godine festival je trajao pet dana. To je jedna od stvari koju bi valjalo nastaviti. U svakom slučaju, strane izvođače je gotovo nemoguće videti van festivalskih organizacija, pa je odlična vest kad festivali rastu do svojih maksimuma.

Osvrnimo se sad i na programska dešavanja.

 

PRVI DAN

 

Festival je otvorio kvartet Vlade Maričića uz gostovanje Briana Lyncha. Očekivano, na koncertu su latino i srpski etno momenti bili okosnica Maričićevog džez izraza. Ipak, i uz gostovanje iskusnog trubača najprijatniji utisak ostavljaju numere sa domaćim motivima. Muzika je tada poput srpskog platna- izdržljiva, ali ne i teška, lako diše i prijatna je. Dok slušate “Slovensku fantaziju“ primećujete da su Del Toroove konge prejake, pa čak i suvišne. Dok se smenjuju numere domaćih i latino motiva ipak je koliko-toliko izbegnut onaj latino kliše, koji ima smisla isključivo pripadnicima salsa sekte. Već duže vreme se nadam da će Maričić okrenuti list, i povezati svoj etno pristup sa nekim modernijim džez matricama, ali izgleda da mu srce ostaje u bop-latino-bigband trouglu. U tom pravcu ide i konstatacija da je najveće ovacije dobio tokom i posle izvedbe “Negotinskog bolera“. Pretpostavićemo da to nisu samo i isključivo fanovi programske šeme RTS-a.

Nastavilo se u sličnom ritmu. Trio Alfreda Rodrigueza je zadužen za ostatak glavnog programa prvog dana festivala. Ovaj Kubanac i dalje plovi talasom koji je potekao od Quincyja Jonesa. Jones ga je ohrabrio da prebegne sa Kube i uz to što mu je bio mentor, producirao mu je i novi album Tocororo koji smo imali prilike da čujemo. Tocoroco, ljupka ptica i simbol Kube, zaista se može povezati sa stilom Rodrigueza. On je živahan i razigran, željan slobode. Tako nekako i funkcioniše bend. Ritam sekcija je u početku bila stabilna, a Rodrigez se svojski trudi da je pomeri, makar toliko koliko se on njiše u stolici. U tome je uspeo, bar koliko se basisite tiče. Govorimo o veselom gibanju na sceni, ali i o slobodnijem pristupu ritmu. Celokupni efekat je, naravno, ubedljiviji kad se tempo ubrza. Rodriguezove „prelivajuće“ solaže, koje su po svojoj prirodi predvidljive, jesu karta koja odgovara igri, ali takođe, ta ista karta postaje neubedljiva kada se odigra više puta. On sebe prevashodno vidi kao džez pijanistu sa latino korenima od kojih ne želi pobeći. I nije pobego, provejavao je taj momenat tokom koncerta, pa i nije bilo neophodno da se isti završi sa “Besame mucho“ i “Guantanamerom“.

(P.M.)

 

kuba

Alfredo Rodriguez Trio

 

Tineke Postma Quartet iz Holandije nastupili su oko 23:30 u sali Amerikana. Saksofonistkinja je održala koncert u kome je bilo sasvim solidnog kvaliteta u okvirima post-bap žanra, međutim bez većih aspiracija ka originalnosti u aranžmanima i kompozicijama. Uglavnom su teme bile unisono odsvirane od strane klaviriste Marca van Roona i same Tineke, dok je kontrabasista adekvatno pratio svoju šeficu. Ostaje pomalo nejasno zašto je bubnjar sve vreme forsirao prilično grub zvuk sa jakim udarcima, koji su zaista odudarali od zvuka ostatka kvarteta. Obrade numera legendarnog Erica Dolphyja “Miss Ann“, kao i Heitora Ville-Lobosa “Cancao de Amor“ odsvirane su i predstavljene na prilično suvoparan način, dok su autorske kompozicije donele ipak malo više krvi i inventivnosti. Liderka benda je svirala gotovo sve vreme, što je na momente postajalo i naporno. Verovatno bi prijatnije bilo za slušanje da je dala veću slobodu svom bendu (posebno pijanisti) ili da je prosto manje svirala. Osim toga, sama Tineke je tokom celog koncerta delovala veoma posvećeno i svirala sasvim dobro, ali možda bi u nekom drugačijem sastavu dala i više od sebe. Ljubitelji tvrdog bapa izašli su sa koncerta, bez obzira na sve, zadovoljni jer su čuli džez kakav im prija, kvaliteta kakvog retko mogu da čuju u Beogradu.

Posle Tineka Postma Quarteta na scenu je stupio još jedan ansambl sa ženskom glavnom ulogom: Sunna Gunnlaugs Trio sa Islanda. Samu atmosferu koncerta u startu je malo pokvarilo i to što je sala pred ovaj nastup ostala poluprazna. Naime, kao posledica kašnjenja celog programa, ovaj koncert je počeo oko 1 sat posle ponoći.  Uglavnom smo od ovog trija mogli da čujemo klasičan džez, sa dosta osvrta na swing i pop, gledano po harmonijama koje je nizala Sunna na klaviru. Aranžmani su prilično monotoni, te čak i nakon donekle interesantno odsvirane teme toliko obrađivanog standarda “Summertime“, sledi razrada kroz ponovno vraćanje na standardnu svirku. Bubnjar je donekle u momentima razbijao standarizovano muziciranje nešto slobodnijim pristupom. Ipak ostao je utisak da sam koncert Sunne Gunnlaugs (inače direktorke Rejkjavik Jazz Festivala) nije opravdao razlog njenog pojavljivanja na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu.

(I.M.)

 

tineke

Tineke Postma Quartet

 

 

DRUGI DAN

 

Lice s plakata festivala nije se tu našlo isključivo zbog statusa zvezde. Reklamni zicer organizatora se ogleda u tome što muzika Avishaia Cohena privlači širok spektar publike, pa i one koji nevoljno zalaze u džez vode. Imajući to u vidu, pretpostavio sam da će i terasa Sava centra biti upotrebljena, što se ipak nije desilo. U odnosu na 2007. godinu i Kolarčevu zadužbinu, ovog puta je došao sa Omrijem Morom (klavir) i Itamarom Doariem (perkusije). Kolege je najavio kao najbolje muzičare sa kojima je svirao, ali ovu izjavu, uz onu o tome kako je iznenađen veličinom sale i brojem posetilaca samo smo propratili uz smešak. Najveća razlika između prethodnog i ovog gostovanja je u bubnju. Ostali smo uskraćeni za trio sa poslednjeg albuma. Da li je to problem? Nije. Itamar Doari je već stasao u zrelog umetnika koji sjajno koristi prostor i prepoznaje svoju ulogu u triu, koja je u svakom slučaju zahtevna. Ritam je, možda i u najvećoj meri zaslužan za efekat koji ova muzika ima. Sa jedne strane uz perkusije će biti više vazduha, dok će bubanj dati veću poletnost, ali i jedna i druga varijanta čine ovaj trio efektnim. Kompozicija “Seven Seas“ izazvala je najveće oduševljenje publike a i studijska verzija je snimljena bez bubnja. Možda jednostavno volimo taj 7/4 ritam? U svakom slučaju pozivi na maštanje i prijatna sanjivost su konstantna Cohenove muzike koja se ne menja. Moguća je varijanta da je insistirano da nastupaju prvi druge večeri festivala, kako ih publika ne bi vraćala na bis u nedogled.

Antonio Serrano je svakako figura koja posle Tootsa Thielemansa ostavlja otvorenim pitanje – zašto usna harmonika nema veću primenu u džez muzici. Ono što smo imali prilike da čujemo je Flame&Co kvintet, koji je Serrano koncipirao oko dela Paca de Lucie. U skladu s tim govorimo prevashodno o flamenku, ne o džezu. Nešto džeza se može naći samo u tragovima. Antonio Sanchez Palomo je svakako sjajan gitarista, ali je na fokus posmatrača mogao računati samo na numerama odsviranim bez usne harmonike. Njen neobično prodoran zvuk i u startu razmišljam o varijanti Serranovog solističkog nastupa. Možda nešto nalik albumu Harmonious. U svakom slučaju veliki korak je načinio Serrano implementirajući ovaj instrument u flamenko. Donekle hladan metalni zvuk trebalo je ukopiti s toplim drvenim.

 

avishai

Avishai Cohen Trio

 

 

Džez je nastao kao mešavina kultura i uticaja. Samim tim pozitivno gledamo na projekte koji se kreću u tom pravcu, a „The Great Yugoslav Songbook“ je jedan takav pokušaj. Ovaj spoj popa i džeza je bolje zamišljen nego promišljen. O čemu se radi – ono što je sjajno izbegnuto u startu je angažovanje džez muzičara i džeziranje aranžmana radi pridavanja nekakve „umetničke“ note svom liku i delu. Zamislite da za vreme SFRJ plovite na parobrodu kroz Luizianu ka Nju Orleansu, i muzički program je specijalno pripremljen za vas. Ljubitelji serije “Treme“ bi ovo moglo interesovati. Vesna Pisarović je okupila sjajne muzičare koji su ovoj muzici pristupili nemuzejski, već su u nju implementirali koliko su mogli slobode, a da se ne naruši koncept pop pesme. Na primer: izvođenje “Balade“ Indexa ima presjajnu bas deonicu Grega Cohena. Pesme koje su prepevavane sa italijanskog i francuskog na srpsko-hrvatski se sad oblače u ruho koje im je dodeljeno kad su prešle veliku baru, interesantan koncept na koji nam je i Pisarovićeva skrenula pažnju. Pomenuh promišljanje. Numera “Svemu dođe kraj“ možda najbolje oslikava raskorak između tanušnog glasa Pisarovićeve koji ostaje u standardnim pop vodama i duvačke sekcije- Francesco Bigoni (tenor saksofon) i Gerhard Gschlößl (trombon) – koja pokušava da je odvuče tamo gde ona ne želi. Ovakav muzički format bi zahtevao dosta više prostora za instrumentaliste. Numera koja bi eventualno mogla da se provuče kao uspešan miks, zahvaljujući oponašanju dečijeg glasa, je “Idem i ja… ne, ti ne!“ Kvarteta 4M.

 

pisar

Vesna Pisarović

 

David Helbock Trio svakako pretenduje da bude udarni klavirski trio izdavačke kuće ACT, nešto poput E.S.T.a ili trija Vijay Iyera, ali se ne libi da svojoj muzici da i izvesnu notu zabave. U sitnim satima kad slušamo ovaj koncert odgovara nam izostanak top-heavy momenta i prepuštanje mističnom može da počne, u skladu sa imenom albuma koji se promoviše – “Into the Mystic“. To mistično nije ni teško ni nejasno, pa se čak najlakše poveže sa 80im godinama i ekspanzijom filmova mistične fantastike. U pitanju je vrlo jednostavno temperovanje klavira šalom, koje daje šmek zvukova klavijature karakterističnih za ovaj period. Nažalost, na promovisanom albumu se nalaze i omaži “Exodusu“ i “Ratovima zvezda“, tj Ernestu Goldu i Johnu Williamsu za koje smo bili uskraćeni, ali ostale interpretacije ostalih legendi koje smo čuli su pružile odličan koncert. Ma koliko ideja i muzike napakovao u “The World Needs More Heroes“, Helbock im ipak ostavlja prostora da se predstave kao gotovo pevljive i poželjne za ispratiti. Vodeći ritam Reinholda Schmölzera (bubnjevi) lako utabava put kojim će nas povesti. Slici i zvuku doprinosi i ukulele bas Raphael Preuschla , koji usled svoje veličine ne može računati na rezonantne rezultate kontrabasa, pa zvuči više kao električni bas. Kako sve ne bi prošlo bez šareniša, u numeri “Spiritual Monk“, se dosta oslonio na format standardnije trio balade, što je donekle apostrofiralo razliku između onoga što želi da postigne svojom muzikom i onoga što mu je pomoglo da se nađe tu gde jeste.

(P.M.)

 

hlbock

David Helbock Trio

 

 

Drugi deo izveštaja

Tagovi: , , , , , , , , ,



Оставите одговор

*


*