koncerti

29.10.2012.

BJF 2012 (8): Mikołaj Trzaska & Rafał Mazur, Mostly Other People Do The Killing, Ibrahim Electric

Veče posvećeno slobodnijim formama džeza očekivano je proteklo u znaku duhovitih Mostly Other People Do The Killing

Mesto: Sala Amerikana, Dom omladine Beograd / Datum: 28.10.2012. / Foto: Stanislav Milojković

Kevin Shea / MOPDTK

 

Iako je svaki ljubitelj džeza makar delimično upoznat sa fri-džezom – a ovaj pravac ima svoju vernu publiku i 50-ogodišnju tradiciju – na domaćim festivalima je najčešće odsutan, u boljem slučaju marginalizovan. S obzirom da je, prošle godine, poslednje večeri BJF-a nastupio kolosalni trio Marca Ribota, te imajući u vidu sinoćni program, čini se da je uprava BJF odlučila da makar jedan deo završne večeri redovno posvećuje ovoj slobodnijoj formi džeza.

Veče su otvorili Mikołaj Trzaska & Rafał Mazur iz Poljske, najavljeni kao „vrlo specifičan doživljaj”. A svakako jeste pomalo specifično to što je alt saksofonu društvo pravila akustična bas gitara (umesto na pr. očekivanog kontrabasa). Duo započinje nastup melodičnom temom, koju postepeno kreće da raz(g)rađuje, i to bi otprilike bio jedini dodir sa bilo kakvom iole konvencionalnom melodijom.

Mikołaj, je vešto je vodio svirku ne libeći se da koristi što širi dijapazon zvuka, praveći organske tranzicije između različitih deonica. Rafałova bas gitara je spremno odgovarala na svaki  Mikołajev zvuk, no u par navrata je njegova dinamičnost bila preterana u odnosu tihe saksofonske delove. Trzaska se na engleskom obratio publici i izvinio na svom “lošem poljskom”, ispravivši sebe sekund kasnije. Ako izuzmemo verbalnu zbunjenost, umor od dugog putovanja se nije dao primetiti, jer je sam koncert bio na izuzetno visokom nivou.

 

 

Nastup Mostly Other People Do The Killing je bio ujedno i treći dolazak trubača Petera Evansa u Beograd i drugi za bubnjara Kevina Sheu (nastupao u duetu Talibam! u Rexu). Vrlo prikladno opisivani kao četvorica hirurga na čijem se stolu nalazi istorija džeza, MOPDTK su se ispostavili kao prava tempirana bomba koja raznosi sve pred sobom – a uz to imaju i dobar smisao za humor.

Kevin se ceri sve vreme, pokretima i preteranim ukrašavanjem karikirajući džez bubnjare, da bi sve to začinio (namerno) neuspelim hvatanjem palice koju je bacio u vis. Markantno odevena četvorka koliko vizuelnim, toliko i zvučnim poigravanjem mami osmehe na licima svih prisutnih. No muzika kojoj smo prisustvovali, iako često začinjena humorističnim dosetkama, daleko je od bilo kakve šale.

Peter Evans je, sasvim jasno, jedan od najboljih mladih trubača današnjice. Kao pravi majstor svog instrumenta, on vlada najširim dijapazonom zvuka koji je iz trube moguće dobiti. Od mekih cool jazz preko ljutih baperskih deonica, pa do cičanja, škripanja, coktanja, eksplozija, on svoj instrument svira na sve moguće načine, onako kako mu u tom trenutku odgovara. Napumpanih obraza toliko da bi mu i Sačmo pozavideo, na momente sav crven u licu, u svakom  trenutku mu se jasno očitava maksimalna usresređenost na izvedbu.

 

Peter Evans /MOPDTK

 

Ovakvom kolosu treba jak partner, a sasvim ravnopravnog je dobio u Jonu Irabagonu. Osim što je virtuoz, ovaj saksofonista je sposoban da krajnje vešto referira na bilo kog iole bitnijeg kolegu po instrumentu iz zlatne ere džeza, što je za bend koji se ovako igra tradicijom nasušna potreba. Prelazeći sa jedne na drugu temu, u jednom trenutku sveopštu mahnitost na bini vešto preusmerava na zaboravljeni hit grupe Hall & Outs, “Maneater“, što je bio samo jedan u nizu duhovitih momenata ove večeri.

MOPDTK su vešti muzičari i eksplozija je pod kontrolisanim uslovima. Mada i sam Moppa Eliott, osvrćući se na deo seta kaže kako „u jednom trenutku nije bio baš savim siguran šta se dešavalo na bini“. Pomenuti bendlider sve vreme prstima leti po basu dok luckasti Kevih Shea podjednako mahnito leti po bubnjevima; čini se se da u odnosu na ostale članove, ima za nijansu manje džezerski pristup svom instrumentu, što i ne čudi ako se u obzir uzme njegova avant-rok prošlost.

Privukao je pažnju i elektronskim efektima sa semplera, kojima je duhovito dopunjavao Evansovo sviranje – mogli smo čuti zvuke bojišta, podrigivanje, puštanje vode u WC šolju, za vreme jednog bas sola udario je i na nostalgiju prisutnih zvukom konektovanja dial-up modema, što je izazvalo smeh u sali. Nastup od malo preko sat vremena za mnoge je bio prekratak, a bis je zbog zgusnute satnice izostao uprkos glasnim ovacijama.

 

 

Poslednji termin ove večeri (a i samog festivala) ostao je rezervisan za Ibrahim Electric. Znatno drugačiji od prethodna dva izvođača, ovaj danski trio svira hibrid fjužna i fanka sa surf rokom, afro-bitom, orijentalnim temama, ili čime god što im se učini zabavnim. Njihova muzika je nepretenciozna, opuštena i vesela. Gitarista Niclas Knudsen se šaljivo obraća publici sa “We come from Denmark, land of the cow”,  i zatim započinju svoj nastup.

Za bend poput Ibrahim Electric očekuje se da publika bude iole pokretna, pošto je takav i njihov izvođački stil. Trudeći se da razmrda ljude u (do kraja koncerta pomalo razređenoj) sali, Niclas traži od njih da podignu ruke, pevaju, a u jednom trenutku silazi među gledaoce. Animiranje mu u dobroj meri uspeva, jer iako je publika bila umorna, jedan njen deo je razigran i odgovara na zahteve. Vidno zadovoljna publika ovacijama pozdravlja bend.

 

 

 

Tagovi: , , , , , ,



Komentara 3 : "BJF 2012 (8): Mikołaj Trzaska & Rafał Mazur, Mostly Other People Do The Killing, Ibrahim Electric"

  1. plasticni каже:

    @MOPDTK

    Nisam uhvatio sta je toliko smesno u vezi sa Pensilvanijom?

  2. sluško kid каже:

    A jesi možda iz Pennsylvanije?

    1. plasticni каже:

      hahahah

Оставите одговор на sluško kid Одустани од одговора

*


*