koncerti

6.11.2015.

BJF (2) – Dorantes, Miguel Zenon, Lia Pale, Francesco Cafiso, Christof Lauer & Big Band RTS, Hiromi, Rudresh Mahanthappa, The Firebirds, Soyut Boyut, Supersilent

Izveštaj sa trećeg, četvrtog i petog dana 31. Beogradskog džez festivala

Mesto: Dom omladine, Dom Sindikata– Beograd / Datum: 30. oktobar – 1. novembar 2015. / Foto: Jakov Minić, video: Zlatan Dimitrijević

 

20151031_213930_01

Hiromi

 

TREĆI DAN

 

Nije redak slučaj da se nastup od koga se ne očekuje previše pretvori u jedan od najupečatljivijih na festivalu. Čak i ako to stidljivo govori o kvalitetu ovogodišnje smotre džeza, nastup seviljskog pijaniste Davida Pene Dorantesa i njegove male trupe i u nekim boljim danima festivala bi predstavljao izuzetan zvučno-vizuelni događaj. Pijanista koji flamenko nosi  “od kuće“, vremenom je akademski nadogradio  stil, obojivši ga dobrano džez uticajima, ali i zdravom dozom avangarde.  Ako bismo trebali da u okvirima džez idioma vršimo nekakve korelacije, recimo da je koncert Dorantesa bio uporediv sa onim prošlogodišnjim Michela Camilla, ali oslobođen pompeznosti i harmonske prenatrpanosti i sveden na suptilnost čisto melodijskog doživljaja Španije i generalno latino nasleđa. Čak i ako je dinamički i strukturalno povremeno odavao utisak žanrovske generičnosti, suptilno odsvirane melodije bi se uvek nametnule kao dovoljno neodoljive da zabaškare takve manjkavosti.   Neobični klavirski trio čine još i izvrsni perkusionista Javi Ruibal, koji, verziran u latino poliritmiji, podjednako efektno i neretko istovremeno koristi i palice i dlanove , kao i neobično šarmantna flamenko igračica Leonor Leal, koja se osim kao vizuelna nadgradnja predstave takođe, u celokupnoj ritmičkoj seansi, nameće i kao dodatni perkusivni činilac, dodajući u aranžmane poseban ritmički  šmek svojim crvenim plesnim cipelicama. Dorantes su pokazali da gitara trenutno u Španiji nije vodeći flamenko instrument.

20151030_194508

Dorantes

 

20151030_213440

Miguel Zenon

Altista Miguel Zenon, bombastično najvaljivan uz silne Gremi nominacije, te Guggenheim i Macarthur Fellow nagrade, ima iza sebe, uistinu, sasvim dobar prošlogodišnji album, ali i jedan od najbleđih nastupa kojima sam prisustvovao na Beogradskom džez festivalu otkad ga pohodim. I pored činjenice da je respektabilan sastav sa pomenute ploče uspeo da povede na ovu jesenju evropsku turneju (Luis Perdomo/Hans Glawischnig/Henry Cole), ovaj bend bliskih saradnika ostavlja utisak odsustva bilo kakve hemije, pa čak i neinspirisanosti u momentima individualnih solo istupa. Verovatno u želji postizanja neposrednosti kontakta s ostalim muzičarima, Zenon se odriče svog monitoringa, i svira, reklo bi se, instiktivno kao u kakvom malom klubu, postižući time jedino  da bujica tonova iz njegovog saksofona dolazi do slušaoca potpuno iz drugog plana (takoreći iz “off-a“), nedovoljno ozvučena, ne ostavljajući utisak ikakve dinamike ili uzbuđenja.  Bez namere dovođenja u pitanje kompetentnosti muzičara svetskog kalibra koji su to veče bitisali na bini , kao i Zenonovog osvedočenog instrumentalnog i kompozitorskog umeća, ovaj koncert će jako brzo pasti u zaborav ovog izveštača.

 

20151030_231930

Francesco Cafiso

Ako je Zenonovom kvartetu nedostajalo to veče srčanosti, u sali Amerikana se mogla “seći nožem“ kada su na scenu stupili Francesco Cafiso i njegova “La Banda“. Moja sećanja na ovog sada “već“ 26-godišnjeg saksofonistu sežu do 2005. kada je u okviru prezentacije Umbria Jazz Festivala u kalemegdanskoj Barutani, pod etiketom “čudo od deteta“ uveliko prašio standarde u stilu Charlie Parkera, ali nakon toga i praktično nestao s mog radara, verovatno u odsustvu valjanog autentičnog autorskog rada. I evo ga ove godine na  BJF, predstavljajući sa svojim sekstetom jedan od tri diska novog izdanja, nazvanog simbolično “3“. Iako evidentno, kao suvereni virtuoz, kako na zvaničnom tenoru, tako i na flauti, Cafiso umećem znatno odskače od kolega , dobar štimung i jedinstvo unutar bande je evidentno, ne samo u instrumentalnim međuigrama i unisonim pasažima, već i u opuštenoj gestikulaciji na bini. Iako se ovde ne radi ni o kakvim preterano intrigantnim kompozitorskim niti aranžerskim rešenjima, muzika, koja svoju autentičnost, ipak, najviše duguje uticajima filmskog Nina Rote, pleni energijom, strastvenošću i posvećenošću izvedbe simpatičnih Italijana.  Instrumentalno su se dokazali mladi dinamični bubnjar, te pijanista tipične italijanske ekspresionističnosti, dok je scenskom neposrednošću publiku kupio simpatični trubač..

 

 

20151031_005128

Lia Pale

Koncert mlade austrijske interpretatorke Lie Pale je više nego prijatno zatvorio program ovog festivalskog dana. Komponovane i aranžirane od strane starog vuka Mathiasa Ruegga, okosnicu koncerta činile su kompozicije sa pevačicinog drugog albuma “My Poet’s Love“. Više nego uspešno uglazbljeni na stihove velikana nemačke poezije Reinera Marie Rilkea i Heinricha Heinea, ovi komadi su predstavili šarmantnu umetnicu, i kao pevačicu savršenog tajminga i neobičnog fraziranja, i kao perkusionistkinju i talentovanu flautistkinju. Bend sastavljen od bivših članova kultnog Vienna Art Orchestra (čiji je vođa do raspuštanja bio Ruegg) uz dodatak talentovanog  24-godišnjeg trubača Maria Roma, zvučao je dovoljno raspoložen i spreman  da prenese suptilnu atmosferu romantičarske liričnosti, kojom je bio obojen ovaj nastup. Zamerka može ipak  da se uputi na nedovoljno izgrađenu dinamiku samog toka koncerta, jer, nižući se bez izrazitih interpretacijskih skokova, kompozicije sličnog intenziteta dovele su do naizgled iznenadnog i neočekivanog završetka programa, gde je osećaj nedorečenosti pomalo i zasenio inače vrlo pozitvan utisak.

Zlatan Dimitrijević

 

ČETVRTI DAN

 

 

20151031_195446

Christof Lauer

Ako se može reći da je Big Bend RTS-a postao deo inventara BJF-a, onda je svakako pametna stvar taj nameštaj osvežiti, restaurirati… podmladiti u svakom slučaju. Ovog puta gosti su Christof Lauer i Reiner Tempel, sa reinterpretacijom muzike Sidneya Becheta i muzikom koju su snimili sa NDR Big Bendom. Kako bi danas zvučao Sidney Bechet i da li bi stvarao kroz velike sastave kao izraziti solista? Odgovora verovatno ima više, a dvojac Lauer-Tempel se opredelio za prilagođavanje Bechetovih kompozicijskih postignuća s velikim orkestrima. Ipak u kombinaciji s big bendom teško je izneti njegovu iskričavost i takmičarsku notu. Čak su se i disonantni tonovi u “Si Tu Vois Ma Mere“ morali najaviti pre izvođenja, da, jelte, ne bi došlo do zabune. Lauer sa lakoćom i jakim tonom daje moderniji pečat Becheovoj muzici, dok se Tempel trudi da mu aranžmanima za to ostavi što više prostora. Ipak, čak i kad se puca iz svih oružja, Lauer nema problem da solira preko pratnje cele duvačke sekcije Big Benda RTS-a.

Kakve imate predrasude, kad vam kažu Japanka (ne papuča, žena)? Vredna, stidljiva, ljubazna… E pa Hiromi kao da želi da ih sve ispoštuje do maksimuma. Takođe, i kad se kaže: „šta god da radite postoji neko u Aziji, ko je mlađi i radi to bolje od vas“. Tehničke mogućnosti ove mlade pijanistkinje su svakako više nego na zavidnom nivou. Što se ostatka trija tiče i on je „ručno biran“ kako bi The Trio Project, sa kojim je nastupila, svakako predstavljao najprirodnije fjužn okruženje. U svakom slučaju, reč je o atrakciji koja je privukla najviše, pa možemo reći, fanova na ovogodišnjem festivaluu. Kako su se smenjivale numere s poslednjeg i prethodnih albuma, po reakciji publike nije bilo moguće zaključiti da li se radi o hitu ili se jednostavno čeka svaka prilika da se nešto vikne u znak podrške. Puknuta klavirska žica je sitna žrtva za salve oduševljenja u publici. Potrebno je odati priznanje i za podignuti standard kad je u pitanju obraćanje na srpskom.

Pavle Medan

 

20151031_214324

Hiromi Trio

 

 

Posle koncerta Hiromi, koji je mnoge oduševio, a za one koji je od ranije prate možda ostao i nedorečen, a najviše zbog problematične i previše naglašene svirke rok bubnjara Simona Phillipsa, publika je iz Doma sindikata prešla u Dom omladine, gde se očekivao interesantan program.

Prvo je nastupio danski trio The Firebirds, koji interpretira istaknuta dela i balete klasičnih kompozitora u ruhu savremenog avangardnog džeza. Koncert je otvoren čuvenom linijom fagota iz uvoda “Posvećenje proleća“, koju je na saksofonu svirao izrazito talentovani Anders Banke, a koji festival posećuje već treći put (Anderskov Accident – 2006, Klokkeblomst – 2013). Uloga Bankea uglavnom je bila da izlaže karakteristične melodije i fraze iz odabranih kompozicija, prearanžirane i u pomerenom ritmu, kao i da na određene promene improvizuje podražavajući karakter date numere. Nasuprot njemu, za klavijaturama sedeo je Anders Filipsen, koji je imao veliki posao da obimne partiture sažme u pet prstiju desne ruke, kojom će zvukom Hammonda praviti odgovarajuće interesantne tepihe za melodiju, a kadkad i sam improvizati. Njegova leva ruka predstavljala je nevidljivog četvrtog člana sastava, basistu, što je zvučalo prilično uspelo za nežičani instrument. U sredini je bio Stefan Pasborg, bubnjar koji je kombinovao avangardan pristup instrumentu uz organizovane raspisane akcente. Stvari su uglavnom kulminirale u momentima izvučenim iz partiture u kojima je bend improvizovao u pravom smislu reči, dok je bubnjar ulazio u gruv koji nosi celu stvar. Posle “Posvećenja proleća“ i “Žar Ptice“ Igora Stravinskog, sastav je odsvirao interpretacije zemljaka, kompozitora Karla Nilsena (150 godina od rođenja), a poslednja numera, kao da je pokazala ono najbolje od ovog sastava. Interesantna tema bila je krunisana rasviravanjem celog benda, a posle aplauza bend je na bis izveo Hačaturijanov “Ples Sablji“ u aranžmanu koji je dočekan sa oduševljenjem. Stekao se utisak da je ravnoteža raspisanih deonica i improvizovanih delova onoga što smo čuli mogla da bude nešto više u korist improvizacija, ali ipak ovaj nastup zavidnim kvalitetom i izvođenjem zadovoljio je na pravi način gotovo sve slojeve publike.

 

20151031_232348

The Firebirds

 

Stekao se utisak da je posle ovog koncerta teško dobiti nešto uzbudljivije i da će poslednji koncert opet biti proklet umorom posetilaca i osuđen na lagano rasipanje, bez obzira na kvalitet. Međutim, pokazalo se po ko zna koji put, da je ponoćni program beogradskog jazz festivala verovatno najoriginalniji i najuzbudljiviji deo u kojem instinkt, naslušanost i odabir Vojislava Pantića, nosioca programa Jazz Festivala, uspeva da dođe do pravog izražaja.

Rudresh Mahanthappa… Pre 10 godina, bio sam među onima koji su imali neverovatnu sreću da prisustvuju povratku beogradskog festivala i nastupu kvinteta Davea Hollanda. Taj koncert se još uvek prepričava  i sva je prilika da će ostati upamćen po tome što je vatrenom fantastičnom svirkom Hollandov bend utisnuo svojevrstan pečat i dao Beogradu zvuk novog džeza koji se do tada mogao čuti samo na diskovima posvećenih ljubitelja ove muzike.

Ipak, 31. Oktobra posle ponoći, slušni mehanizmi oko 250 duša potresli su se i vibracijom zahvatili svaki delić tela publike koja je dobila nešto što očigledno nije očekivala. Opet kvintet i opet se sve treslo od inventivnosti, neverovatno ubedljivih solo deonica, aranžmana sa veleobrtima virtuoznih svirača, koji su sipali svoje bravurozno umeće po publici žednoj ovakve retko furiozne muzike. Rudresh je sa post-bap fraziranjem i osvrtom na poetiku Charlie Parkera, pomešano sa originalnim sebi svojstvenim zvukom, bio u prvom planu; ali i sa dovoljno osećaja da prepusti svakom od  impresivnih pratećih muzičara izlazak u prvi plan i prikazivanje svog dragocenog i raskošnog talenta. Sviralo se i u manjim grupama, klavir+kontrabas+bubanj, solo saksofon, saksofon+truba, solo na kontrabasu, klaviru, bubnjevima, trubi. Svaki od ovih delova bio je nanovo drugačiji i izazivao je posle “upada“ celog benda neverovatan efekat, redovno praćen gromoglasnim aplauzima publike koja je upijala svaki ton. Francois Moutin, kontrabasista imao je solo deonice od kojih se “dizala kosa na glavi“, dok su njegove šiške spuštene od znoja poskakivale u ritmu naglih pomeranja u poziciji na vratu instrumenta. Adam O’Farrill, 21-godišnji trubač, svirao je sa ogromnom dozom strasti i umeća, kao pravi veteran, uz široki osmeh blaženosti u pauzama, dok je slušao svoje saborce. Dan Weiss je pokazao nezapamćeno umeće za bubnjevima, jer je uspevao da na pravi način dozira svoje učešće u zvuku, bez obzira na neporecivu virtuoznost, koju bi mnogi bubnjari teško uspeli da iskontrolišu. Veliko iznenađenje bio je klavirista Joshua White, kome je ovo bio prvi nastup sa bendom. Prvi deo koncerta svirao je uglavnom aranžmanske delove, ali kako je vreme prolazilo sve više se upuštao u inventivne i kreativne improvizacije u stilu klasičarske škole pomešane sa stilom Theloniousa Monka i avangardnim pristupom punim hromatike i jakih akordskih akcenata, koji su kao makaze isecali muzički tok i uspostavljali novu, snažnu dinamiku. Na kraju, Rudresh je ponudio široku paletu sviranja na alt saksofonu, od jakih ritmičnih bap akcenata sa dugim frazama, do imitiranja cvrkuta ptica, ali i neskrivene harizme lidera koji je uz osmeh ponosnog oca i sam uživao u svirci svoga sastava.

Dinamika i tempo su bili na visokom nivou i adrenalin nije popuštao ni posle ovog legendarnog koncerta, tako da su momci morali da se još malo isprazne, za šta je idealna prilika bio jam session u Bitef teatar – džez kafeu, gde je uz domaće snage ovaj vanvremenski džez uragan srušio i još nekoliko desetina ljudi; uz široke usmehe svih koji su prisustvovali najboljem nastupu na ovogodišnjem jazz festivalu, ako ne i jednom od 5-6 najboljih džezkoncerata u Beogradu od 2005-e.

 

Igor Mišković

 

 

PETI DAN

 

Poslednje veče festivala obećavalo je zanimljivu i pomalo netipičnu programsku šemu. Naime, da to veče nastupe u dnevnom delu programa i velikoj sali Doma omladine pripalo je sastavima Soyut Boyut i Supersilent, koje bi redovan posetilac Festivala inače sasvim opravdano mogao očekivatu u noćnom delu programa u Amerikani.

20151101_194156

Soyut Boyut

Prvi su nastupili Soyut Boyut, trio sačinjen od saksofona, bunjeva i gitare. Muzika ovog sastava kreće se od napetih minimalističkih kompozicija u kojima motivi variraju od istočnjačkih melodija do gotovo fjužn zahvata. Muzički gledano, sam nastup je bio tek nešto više nego korektan. Naime, opšti utisak je da je muzika koju Soyut  Boyut sviraju ni tu ni tamo, odnosno da vam nije sasvim najasnije šta oni zapravo žele da urade. Iako je u muzici bilo dosta vrlo zanimljivih momenata, generalna zvučna slika nije imala neki jasno određen pravac, te je bend sve vreme ostajao rastrzan između sviranja nečega što bi trebalo da nalikuje na ambientalni jazz i improvizovanja uz dosta međusbone komunikacije. Da su se opredelili za neku od ove dve opcije, kompozicije bi imale jasnu temtasku odrednicu koja bi mogla biti dalje razvijana. Kako je to izostalo, njihova muzika se svela na dobacivanje gestova, koje je bilo sputano i onemogućeno da se razvije u dinamičniju svirku.

Zatim je usledio nastup sastava Supersilent, koji su ujedno bili i zvezde večeri. Grupa sastavljena od vrlo uticajnih muzičara severnoevropske scene, poput Arvea Henriksena na trubi, koji je jedna od najistaknutujih figura ambient-minimal jazz žanra uopšte i maga mračnog ambineta Deathproda na elektronici/ambinetalnim efektima, ima kultni status među ljubiteljima ovog zvuka. Namestivši se vrlo zbijeno u samom ćošku bine, trojka je polako krenula u imporvizaciju. Lagani i hladni zvuci Arveove trube stapali su se sa zvukovima klavijatura, da bi zatim preko svega toga nalegao Helge Sten (Deathprod) slojevima teškog mračnog ambienta. Sam bend je vrlo uigran tako da improvizacija i komunikacija između članova benda teče vrlo glatko. Kako je nastup odmicao muzika se razvijala ka sve bučnijim i bučnijim teritorijama, naglo menjajući ritam i kulminirajući gotovo divljim klimaksom. Deo publike je tom prilikom i napustio salu, no kako se sličan scenario odigrao i na vrhunskom koncertu Wayne Shortera pre par godina, zaključićemo da to ne govori previše o samom kvalitetu koncerta već podobnosti publike za isti. Supersilent su se zatim još par puta vraćali u mirnije vode, kada je Arveovo pevanja veoma podsećalo na gregorijansko pojanje, pa zatim ponovo u bučnije vode. Svaki put je to bilo vrlo vešto i dinamično, priredivši time nastup za pamćenje koji je publika ispratila velikim aplauzom.

 

Mladen Lazarević

 

20151101_210952

Supersilent

 

Tagovi: , , , , , , , ,



Komentara 3 : "BJF (2) – Dorantes, Miguel Zenon, Lia Pale, Francesco Cafiso, Christof Lauer & Big Band RTS, Hiromi, Rudresh Mahanthappa, The Firebirds, Soyut Boyut, Supersilent"

  1. panda каже:

    Đavola stidljiva – sve vreme je bacala pogled u mom pravcu. I moja devojka je primetila, pa je bilo malo neprijatno.

    Ipak, sjajan koncert!

  2. Marina каже:

    ne kontam. sta je to kao bilo prejako sto se sajmon malo razmahao vise. kakvo lupanje coveck je dojajan ali dobro kontam da ako nije kakofonija inventura extravagancija improvizacija onda jel nije dzez nego eto pakovanje za povike podrske iz publike. sve u svemu mene je malecka oduvala a da je trebalo jos da potraje trebalo je. sajmon je bio super a entoni zgleda malo umorniji. elem nsto sam propustila (rudres i soyut i to mi za´) a nesto me i odvec smorilo (zenon supersilent) nekako festival je bio dosta mlak ove godine

  3. Dragan каже:

    Bilo bi čudo da ja na ne napišem neku reč o Hiromi. Prvo da kažem da se slažem sa autorom teksta da je Sajmon bio malo prejak i da je na momente prekrivao Hiromi, ali za mene je glavni krivac čovek za miksetom, koji je to morao da sredi. Sajmon je svirao samo svoje,jeste malo rokerski ali jako dobro. Sve ostalo je bilo sjajno. Doduše poznajući ceo opus Hiromi, mogla je da svira još dosta dobrih kompozicija, ali nije bilo realno da u sat i 30 min stane sve što bih želeo da čujem. U ostalom publika je sve rekla o koncertu….bila je zaista i na moje iznenađenje vrlo vatrena. Mislio sam da sam ja jedan od retkih Hirominih fanova u Srbiji, međutimo čigledno sam se prevario. O njenom sviranju zaista ne bih trošio ni reči, jer je to kako neke reče na kraju koncerta, druga dimenzija. Prošle godine sam slušao Michel Camila, ove Hiromi, sledeće očekujem Keith Jarretta, pa da čujem troje najboljih jazz pijanista današnjice.

Оставите одговор на panda Одустани од одговора

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.