koncerti

8.11.2017.

Beogradski Jazz Festival 2017: Lokalne vizije i skandinavska invazija

Izveštaj sa 33. Beogradskog džez festivala

Mesto: Dom omladine Beograda i Sava centar, Beograd / Datum: 26-31. novembar 2017. / Foto: Tim Dickeson

 

 

Beogradski džez festival retko je kad briljirao sa sloganima. Uvek se radilo o generičkom sklopu koji je tu da nagovesti ozbiljnost i ambiciju hepeninga, ali ne i da iole verno objedini njegov koncept. Tako bi bilo i ove godine – teško da je neko džez vizionarstvo (sem u par izuzetnih slučajeva) bilo ključni sadržajni faktor ovogodišnjeg izdanja – da nije bilo poslednjeg ponoćnog bloka nazvanog “srpski showcase“. Stoga, krenimo od – kraja.

To što smo u samom finišu festivala u sali Amerikana Doma omladine imali priliku da vidimo svakako nije na globalnom nivou niti vizionarski niti neviđeno, ali za aktuelni srpski džez momenat bi, barem što se stanja svesti tiče, trebalo da bude bitan korak napred. Agresivno diskreditovanje od strane lokalnih konzervativaca svih koji sviraju van pravovernih džez obrazaca  je u srpskim okvirima oduvek bio “specijalitet kuće“, ali dati kredibilitet bendovima kao što su Space Tigers ili Tapan i staviti ih kao reprezent aktuelnog domaćeg džez trenutka svakako je korak od sedam milja. Space Tigers su nastupili bez radoočekivanog trubača Damira Bačikina, no beogradski altista Luka Ignjatović se, čini se, prirodno uklopio u kvartet bez bas instrumenta, a kojeg čine još  i osnivači benda, gitarista Vanja Kevrešan i i saksofonista Grgur Savić, te izuzetni bubnjarski talenat iz Amerike Jesus Vega.  Sirovi  rifovi alternativnog roka nalikuju Rosenwinkelovom “nemarnom“ radu u bendu Human Feel, drum’n’bass bitovi i razulareni duvački pasaži prizivaju energiju novog britanskog džez pokreta. Iako nije u potpunosti domaći, posmatraćemo ovaj bend kao vetar u leđa lokalnom alternativnom načinu razmišljanja u domenu džeza.

To da je beogradska tehno i elektronska scena respektabilna  još od početka devedesetih nije tajna, no iskusni  producentski duo Tapan je, kako se iste večeri dalo naslutiti, na pravom putu da takav zvuk uobliči u pravu sviračku koncertnu atrakciju. Više nego adekvatan za ovu realizaciju je izbor saksofoniste Jamala Al Kiswanija i perkusioniste Feđe Franklina.

Sanja Marković

I konačno, dama koja je otvorila ovo veče bila je, za pisce ovih redova, možda i najveće otkrovenje ovogodišnjeg festivala.  Sanja Marković, elegantna i u pojavi i inerpretaciji, predstavila se kao mnogo više od, za naše prilike, neobičnog,  toplog i bogatog alto vokala.  Njene kompozitorske i aranžerske sposobnosti  u svojoj smelosti i ambiciji ostavljaju mnoge iskusnije kolege iza sebe u oblaku prašine. U realizaciji ambicioznog koncepta  uspela je to veče da obezbedi orkestraciju koja je neophodna za ostvarenje njenih hrabrih muzičkih ideja. Znajući da je ovako obimna formacija logistički u Srbiji skoro pa neodrživa, nadamo se barem adekvatnoj manjoj postavci kojom će Sanja uspeti da koncertno nastavi da otelotvoruje svoje kreativne zamisli.

 

A  još dobrih vesti sa domaće scene zahteva skok na sam početak festivala. Otvorili su ga dugogodišnji  nosioci plamena autentičnosti džez i inog izraza, i sami vizionari, jer su svoju viziju od samog početka strpljivo i bekompromisno vodili ka uspešnoj realizaciji. Eyot su uspešno (uz par osvrta na starije uspešnice) prezentovali aktuelni album Innate, te vrhunac  dostigli u višestavnoj progresivnoj sagi “Ramonda Serbica“. Gostovanje duvačke linije sastava Get the Blessing više je bila manifestacija prijateljstva ova dva benda i mali otklon od serioznosti koncepta, nego što je odlučujuće doprinelo ukupnom povoljnom muzičkom utisku ostvarenom te večeri.

 

Kada smo već kod vizionarstva, neki su primetili da bi upravo pristup saksofoniste Donnyja McCaslina i njegovog benda (koji je u Sava centru otvorio poslednje veče frstivala), kroz umesno korišćenje efekata i elektronike, trebao da predstavlja odrednicu 21. veka. Ako, međutim, posmatramo samo McCaslinov stil koji se od moćnog i tvrdog tenora iz kvinteta Davea Douglasa transformisao u, od kako je uplovio u fjužn vode, prilično razvodnjen mainstream izraz , a žanrovski blisku koncepcijski i estetski mnogo smeliju muziku pravljenu pre 45 godina stavimo u ravan sa onim što smo čuli u Sava centru, kao rezultat dobijamo ništa drugo do – čak i jednog vida degradacije. I pored solidnog autorskog potencijala, saksofonista će sigurno još neko vreme trošiti kapital steknut bitnim učešćem  na poslednjem albumu Davida Bowia. Publika će uvek samo pominjanje preminule pop ikone znati euforično da pozdravi.

 

Donny McCaslin Group

 

Ako ćemo o inovativnosti, pa čak i futurizmu, svakako bismo radije pomenuli novi septet Petera Evansa i njihovu razularenost ukusno obogaćenu elektronskim space zvukovima. Dok Jim Black mahnita po bubnjevima, a Ron Stabinsky  na sintisajzeru i klaviru blago iščašenim modalnim pristupom dodaje finalni začin, Levy Lorenz pribegava gotovo tribalnom načinu sviranja perkusija i iz pozadine daje puls i ritmičnost celoj slici. Evans je majstor svog instumenta (trube), i dok suludo improvizuje često  je zapravo on jedini staloženi član oko koga ostali muzičari grade svoju pomerenu improvizaciju. Recimo da je u pitanju Sun Ra muzika za 21. vek:  sjajno objedinjene široke i avangardne tendencije u svom kosmičkom pristupu.

Peter Evans

Ovom koncertu je prethodila još jedna poslastica za probrane ljubitelje slobodnog zvuka. Iako je Motion Trio Rodriga Amada jedan od relativno novijih izdanaka savremene fri-džez scene, njegovi članovi su uspeli upisati u svoje biografije saradnje sa velikim brojem majstora žanra (Joe McPhee, Paal Nilsen-Love, Gerard Cleaver…).  Iako im je pristup sasvim slobodnog stila, ceo trio zvuči jako kompaktno, pod Amadovim vođstvom, koji je neprestano smenjivao nizove različitih tema i motiva, od ekplozivnih do krajnje laganih. A ako je saskofon bio vođstvo, onda se obavezno mora pomenuti i bubnjar Gabriel Ferrandini (nastupao već na BJF sa Red Triom), koji je delao kao vezivno tkivo benda, a svojim perkusivnim stilom  savršeno diktirao i potcrtavao dinamiku benda tokom nastupa.

 

Ako bismo govorili o nekakvim geografskim odrednicama, recimo da je brojnošću muzičara Skandinavija ove godine u Beogradu dobrano dominirala. Već prvog dana smo pred sobom imali tri značajna i dijametralno suprotna predstavnika sa severa Evrope. Najpre je u velikoj sali sa basistom Mattiasom Svenssonom  i gudačkim kvartetom nastupio pijanista Jan Lundgren, koji je odao počast ocu švedskog džeza, pijanisti Janu Johanssonu. Iako svojim improvizatorskim pristupom obogaćuje i udiše novi život švedskim, mađarskim i ruskim folk pesmama, osnovna “banalnost“ ovih melodija ostaje centralni motiv ovih interpretacija, te polarizuje mišljenja ljubitelja muzike – od onih koji je doživljavaju kao vrhunac estetike do onih koji ovakvu harmonsku i melodijsku prizemnost posmatraju skoro sa podsmehom.

Transformaciju danskog gitariste Jakoba Broa od stiliste u bendu Tomasza Stanka sa koncerta na Beogradskom džez festivalu 2009, do jednog od najnaprednijih atmosferičara i i eksperimentatora džez gitare danas, ispratilo je i dosta njegovih poštovalaca kod nas, te je Amerikana to veče radnog dana bila dobro popunjena fokusiranim i strpljivim auditorijumom. Strpljenje je ovde ključna reč, jer na raskrsnici zvuka i tišine, potpuna uzdržanost od bilo kakve urgencije rezultira apstraktnom lepotom  kao nagradom. Lirika basa Thomasa Morgana ispod slojeva reverba i delayja Broove gitare, nalazi blagi kontrast u lepršavoj rasviranosti bubnjara Joyeja Barona, koji kao da je u ovom bendu pronašao definitvno mesto za svoj jedinstveni kolorit.

 

Jakob Bro Trio

 

A nakon zatišja, zna se šta sledi. Inovativnošću kojom osvežava kompoziciju aktuelnog evropskog džez momenta,  saksofonista Marius Neset, opravdao je još jednom titulu novog norveškog džez titana. Iako smo ga kroz već desetak objavljenih albuma slušali u najrazličitijim postavkama i instrumentacijama, ovaj put je iskoristio priliku da pokaže virtuoznost i kreativno bogatstvo izraza u formi klasičnog kvarteta. “Border lajneri“ po svom stilu, ne štedeći ni energiju ni strast, poveli su na vatrenu vožnju sa kaleidoskopom u rukama. Od solo saksofona do pune formacije, od savremene klasične kompozicije, baroknih insinuacija, bi-bapa do frija, upečatljivo su doveli do vrhunca i uspešno zatvorili prvi dan džez festivala.

Iz grupe skandinavskih muzičara najslabiji utisak je ostavio onaj koji je nastupio u najvećoj, sali Sava Centra, i  isti onaj od koga se i ponajviše očekivalo s obzirom da u okviru svog projekta “Rubicon“  okuplja krem skandinavske škole. U pitanju je norveški kontrabasista Mats Eilertsen, koji je to veče ostavio utisak nedorečenosti u domenu i kompozicije i aranžmana, te je veliku postavu od osam muzičara koristio uglavnom za unise ili nizove fragmentiranih, a nedovoljno uvezanih mikrocelina u okviru kompozicija.

 

Mats Eilertsen “Rubicon“

 

I pored Skandinavaca, Evropa je ponosno  imala da ponudi dosta toga ove godine. Još jedan ECM-ovac, holandski pijanista Wolfert Brederode, imao je hendikep da za ovu svirku ostane bez bubnjara, ali je dvadesetogodišnje drugovanje s basistom Gullijem Gudmundssonom pretvorilo hendikep u jednu novu koheretnu priču. Rezultat je bila introspektivna muzika, gde je Brederodeu bitno da, inače melodijski i harmonski sadržajne “priče“, skoro nikad ne ispriča do kraja, ostavljajući vrlo često i tišinu kao prostor za potencijalnu interpretaciju muzike, kako od strane slušaoca, tako i sebe. Na ovaj koncert se lepo nadovezao i izraelski pijanista Nitai Hershkovits, koji se, od kada se osamostalio od basiste Avishaija Cohena uglavnom bavi solo projektima, od igranja s analognim sintisajzerima do “serioznije“ klavirske kompozicije. Drugopomenuti segmenat je predstavio Beograđanima, kroz niz konciznih kratkih i improvizaje oslobođenih klavirskih sonata, koje su estetiku i formu više duguju klasici nego džezu. Ipak najsvetliji momenat je bilo diskretno i posvećeno izvođenje na bis Theloniusovog klasika “Monk’s Mood“.

 

Wolfert Brederode

 

S druge strane, Kanađanka Kris Davis je odavno raskrtila sa pijanističkim tradicijama, napravila otklon od konvencionalnih melodijskih i ritmičkih izraza, pa čak i od onih disonantih na koje smo vremenom navikli. U beskompromisnoj potrazi za sopstvenim izrazom, njeno oruđe je pripremljeni klavir. U ogoljenom nastupu, praćena samo prekaljenim Billy Drummondom na bubnju, ona klavir svira čas kao isključivno perkusivni instrument, iz koga izlaze gotovo mehanički zvuci, a čas se okreće minimalističkim, ali jako disonantnim momentima. Iako je prva asocijacija na svirku Davisove Cecil Taylor, neke od disonanci i motiva veoma podsećaju na Monka – uticaj koji i dovodi do logičnog  razrešenja, njene interpretacije Monkove kompozicije “Bemsha Swing“, zamešane s teškim mehaničkim tonovima iz najnižih registara.

Matija Dedić

Kada smo kod pijanista, estetski otklonjen od Monka, ali na pravom tragu konvencionalnijih velikih bap pijanista, Matija Dedić je na poslednjem koncertu glavnog programa u Sava Centru uz pomoć ritam sekcije Joris Teepe/Gene Jackson uspeo da suvereno, ali nepretenciozno predstavi sebe kao instrumentalistu kome je mesto na svakom ozbiljnom džez festivalu koji gaji mejnstrim izraz. Njegove originalne kompozicije, iako svesno ne odstupaju od klasičnih bap obrazaca, ubedljivošću izvedbe drže slušaočevu pažnju neokrnjenu tokom celog nastupa. Pečat Matijinom nastupu dao je i sveprisutni Vasil Hadžimanov, najpre sučeljen s Dedićem, a onda i u jednoj solo izvedbi.

 

 

 

Koncertnu skoro pa premijeru imao je novi kvintet italijanskog pijaniste Giovannija Guidija “Inferno“, koji ovog meseca ulazi u studio da bi ovde predstavljen materijal snimio i izdao za mnogopominjani ECM. Muzika koja balansira između italijanskog romantizma i eksploatacije svojstvene  tzv. modern creative izrazu stavlja s pravom u prvi plan izvrsnog saksofonistu Francesca Bearzattija.

Emile Parisien

Činjenicu da je u vremenom izrastao ne samo u zvezdu, već i u jedan od najbitnijih kreativnih glasova modernog evropskog džeza, francuski saksofonista Emile Parisien je Beograđanima prošle godine u sastavu kvinteta Vincenta Peiranija nagovestio, a ove godine kao lider sopstvenog kvarteta zacementirao. Postava koja diše zajedno već godinama, predstavila je mahom novi materijal prelepo uvrnutih, najduhovitijih, divljih, romantičnih, poliritmičnih, intelektualnih i prizemnih momenata i zakovala pažnju za binu čak i onih koji su bili prisutni to veče isključivo radi razbibrige i totalno nepripadajućeg koncerta banalnih Istanbul Sessions.

 

 

 

Prava zvezda festivala de facto  svakako nije bio, kao takav najavljivani, Joshua Redman koji je u Sava centru održao koncert koji potpada pod kategoriju onih koji podležu momentalnom zaboravu, čim se kroči iz sale. To je svakako, sudeći po interesovanju i hajpu bio gitarski anti-heroj Marc Ribot i njegov all-star sastav Young Philadelphians. Iako najavljeni kao kombinacija ornette-colmanovskog punk-funka (članovi benda Calvin Weston i Jaamaladeen Tacuma su bili deo Colemanovog Prime Time benda) i Philly soula, interpretacija je ipak bila i suviše dosledna originalnim kompozicijama (“Love Rollercoaster”, “Fly, Robyn, Fly”…), dok je uz tek po koji koji suludi prelaz iz nojz-fanka u melodični soul krešendo sa gudačima, ali bez nekog ozbiljnog obrta u samim kompozicijama, jedino Ribot povremeno iskakao svojstvenim gitarskim bravurama.

Četiri iscrpljujuća dana za vaše reportere prošli su i ove godine u slatkim mukama, za šta se pobrinula vrlo dobra ovogodišnja selekcija. Naravno, ostaje utisak da festival zbog satnice apsolutno neprilagođene radnim ljudima Srbije zna da želju za užitkom u dobroj muzici pretvori u nadljudski napor. Ipak, s obzirom da njegov završetak faktički znači i beogradski oproštaj sa džez koncertima ovakvog profila na celih godinu dana, to je ipak žrtva koja se da podneti.

 

Marc Ribot

 

Tagovi: , , , , , , , , , , , , , , ,



Jedan komentar "Beogradski Jazz Festival 2017: Lokalne vizije i skandinavska invazija"

  1. niko i nista каже:

    MUHAL RICHARD ABRAMS – 19.9.1930. – 29.10.2017.

    LOU GARE – 16.6.1939. – 6.10.2017.

Оставите одговор

*


*