BDžF 2014 (1) : Maks Kočetov Kvartet, Children of the Light Trio, Nils Petter Molvaer & Lorenz Von Osvald

 Mesto: Dom omladine, Beograd / Datum: 25. oktobar 2014. / Foto: Filip Filipović

Lagano (ili ne baš toliko lagano) je i Beogradski jazz festival stigao do respektabilnog jubileja – 30. izdanja, bez obzira što bi pod normalnim okolnostima brojao sitno do čak svojih pola veka postojanja. U vrhuški festivala došlo je do promena, jezgro organizacionog organa ostalo je ipak na sreću netaknuto, tako da kvalitativni aspekt nije preterano trpeo ove godine. Pojačan budžet od čak 40% u odnosu na prethodnu godinu, nije se, kako mislimo mi koji gajimo bunt protiv megalomanije po svaku cenu, negativno odrazio na kvalitativnu selekciju.

Ako se izuzme zanimljivi koncert zatvorenog tipa španskog saksofoniste Josetxa Goia-Aribe na uvodnom koktelu u Casinu, čast da zvanično otvori ovogodišnje izdanje pripalo je kvartetu Maksa Kočetova. Ispravna odluka, s obzirom na to da 35-godišnji Ukrajinac s boravištem u Beogradu upravo u sopstvenoj režiji izdao album “13:30“. Sam koncert Kočetova, moramo nažalost priznati, nije doneo previše uzbuđenja. Pijanista Sava Miletić, basista Pera Krstajić i bubnjar Peđa Milutinović su ritam sekcija sa velikim potencijalom koji je, osim u par retkih momenata, kada su se stidljivo otrgli od stega omeđenih predvidivm autorskim temama i aranžerskim rešenjima, ostao u dubokoj senci osrednjosti.

Ako se i prenebegne tanak autorski materijal, Kočetov kao muzičar teško može da, u ulozi lidera, stane ispred iole ambicioznijeg benda. Tehnički dosta dobro potkovan na bap obrascima Charlieja Parkera ili modernijih saksofonista sličnog usmerenja, Kočetov po pravilu zataji tamo gde kao lider ne bi smeo – u srčanosti izvedbe i suverenosti nastupa i izraza, koji u post-bap formatu, koji stremi ekspresivnosti sličnih bendova iz žanra, moraju da predstavlja esenciju izvedbe. A kada je kolega Vid Jeraj kratko prokomentarisao „Max, previše šlaga mećeš u kavu“, svakako je mislio na sladunjavi mejnstrim ton kojeg alt-saksofonista ne može da se reši, čak ni kad ispaljuje tehnički vrlo zahtevne stakato rafale ili rapidne melodijske linije. Završni anemični soul-džez komad na tragu neispirisanih Crusadersa, pokazao je da se Kočetov kao instrumentalista i ponajbolje snalazi u ovakvim sanbornovskim momentima. Iskustvo će ga verovatno naučiti da, čak i ako je želi držati u repertoaru, nastup ne zatvara ovakvom kompozicijom, jer će ga neminovno završiti ničim više do kurtoaznim aplauzom publike.

Za drugi koncert večeri stolice su iz velike sale Doma omladine, verovatno zbog očekivanog velikog interesovanja, bile uklonjene. Sve je pretilo da zaliči na skandal sa tek obnovljenog festivala iz 2005. godine. Tada je, naime, Al Foster, da bi izbegao pravi mali „hejsel“, bio primoran da prekine nastup i dovede situaciju u normalu,  zgranuto posmatrajući kako sedeći deo publike odbija da ustane dok ovi spolja uporno pokušavaju da uđu u salu.

Sličan scenario je srećom ovog puta izbegnut – fokus je bio isključivo na odličnoj muzici. Kreativno i sviračko vaskrsavanje od početka ovog veka, Wayne Shorter je održao sve do današnjih dana. Retko kvalitetna kohezija i međusobna inspirisanost unutar benda doveli su do nastanka nekih od, posebno koncertno, najuzbudljivijih poglavlja savremenog džeza. A „odmetnuta“ trojka (Danilo Perez, John Patitucci i Brian Blade) koja se u ovu svrhu predstavlja kao Children Of The Light Trio, i u kojoj svako ima svoju vrlo uspešnu autorsku  priču, odsvirala je centralni koncert prvog festivalskog dana.

Vrhunska interakcija među ovom trojicom muzičara se nameće sama po sebi, ako samo bacimo pogled na istoriju njihovih gostovanja po Srbiji. Pre 15-ak godina Pereza i Patituccija smo gledali u Beogradu u okviru tija Roya Haynesa, Blade i Patitucci su sudelovali na projektu koji je pijanista Jon Cowherd prezentovao na Nišvilu pre dve godine, a svedočili smo naravno i Shorterovom koncertu takođe u okviru BJF-a 2010.  Saradnja sa Shorterom ostavila je nedvosmisleno trajne posledice na autorsku personu svakog od članova trija, tako da se kompleksnost i zavodljiva introspektivnost kao direktan uticaj gurua, dala dokučiti još iz uvodne disonatne melodije Perezovog klavira. Preko nje je Patitucci suptilno prelivao pomerene folklorne motive, a sve iz prikrajka promatrao Blade, spreman da u celu sliku unese dozu dramaturgije.

Danilo Perez je tihi lider ovog benda. U repertoaru je i najviše kompozicija sa njegovog poslednjeg hvaljenog izdanja „Panama 500“. On je, međutim, tip lidera koji, svesno izmeša sebe iz prvog plana – igra za tim koji svakim tonom, pasažom i kompozicijom te večeri dobija. Duboko ukorenjen u Monkovu ekspresivnost, Pereza nećete naglašavati klasičnu jurnjavu mačke i miša koja stremi impresioniranju na prvu loptu i izmamljivanju salvi aplauza, već naočigled nelogično grupisane fragmente, klastere i neobično harmonizovane melodije svirane mahom u formi akorada.

I upravo je on taj koji skupini trojice izuzetnih individualaca daje lični pečat, vodeći zvučno bend preko južno-američkih i karipskih dijalekata i evropskih klasičarskih uticaja, do uzbudljive kreativnosti modernog džez izraza. Od kristalno jasnih i savršeno definisanih arpeđa i melodija šestožičanog električnog basa do kontrabasa koji je preko gudala, zazvučavši na momente kao čelo, dobijao kvalitete ljudskog glasa, John Patitucci je pobrao verovatno najviše neposrednog odobravanja publike. Brian Blade bio ono što i uvek – jedan od najautentičnijih i najmuzikalnijih bubnjara na sceni, koji u svakom momentu zna kako i kojim delom svog minimalnog bubnjarskog seta da odreaguje u uvek uzbudljivoj muzičkoj konverzaciji.

Program je zvanično završen interakcijskim „crowd-pleaser“ segmentom iz Perezovog „The Canal Suite“ nakon sat i po očiglednog obostranog uživanja, pa se pitanje bisa nije ni postavljalo. Malo je ko, međutim, računao na to da će ponovni izlazak benda na bis, u njegovom osvrtu na tzv. „The Great American Songbook“, nadmašiti trideset minuta. Velike zvezde svetskog džeza sa obe noge na tlu Beograda. Sigurno ne jedan od njihovih uobičajenih dana na turneji.

Sala Amerikane je, nakon eksplozije ekspresionizma i emocija iz Velike sale, ponudila nešto potpuno drugačije – evropski minimalizam i ambijentalu nemačko-norveškog dvojca – producenta i DJ-a Moritza von Osvalda i trubača Nilsa Pettera Molvaera DJ-a/producentra Lorenza Von Osvalda (zamene za prezimenjaka Moritza koji je otkazao dolazak zbog povrede). Set koji bi, iz pozadinskih redova odakle sam posmatrao koncert, mogao da dobije epitet blago monotonog i beskrvnog, imao je naravno i svojih kvaliteta.

Oni su se najviše odnosili na interpretaciju samog Molvaera, koji je po običaju bio vrlo fokusiran na svirku, izbegavajući bespotrebne izlive virtuoznosti i pokušavajući da svoj jako procesiran zvuk trube stavi u funkciju atmosferične zvučne slike. Najbolje kompozicije sa duetske ploče „1/1“ kao „Transition“ i „Development“,  i pored potencijala lepljivih gruvova i zvučnih tepiha, koji je očigledno preskupa Osvaldova oprema bila spremna da pruži trubaču na raspolaganje, nije ovoga previše inspirisala u potrazi za interakcijom i ekspoatacijom modalnih terena. Interesantno prevashodno kao sonično iskustvo, radije bismo Molvaera čuli ponovo u povratku projektima kao što je „Baboon Moon“, koji je prerano stavio na stend baj.