BDžF 2013 – 6: Leszek Mozdzer, Lars Danielsson „Liberetto“

Mesto: Velika sala DOB-a, Beograd / Datum: 27.10.2013. / Foto: Filip Filipović

Blagodareći dobroj saradnji Doma omladine sa poljskom ambasadom (setimo se i pomalo neočekivanog koncerta Marcina Wasilewskog pre par godina), pijanista Leszek Mozdzer je bio prvi bukirani izvođač za ovogodišnje izdanje festivala. Sticaj okolnosti ga je spojio sa Larsom Danielssonom, dugogodišnjim prijateljem i muzičkim saputnikom na brojnim CD-ovima, te su obojica nastupili iste večeri u istom prostoru, jedan za drugim. Znamo da nijednom festivalu nije lako uklopiti se u datume muzičara i posložiti tematski potpuno zaokružen program, ali ovom prilikom je sve bilo po savršenoj meri.

Sam Leszek se u dobroj meri proslavio još devedesetih, upravo u solo-klavir formaciji i interpretacijama dela Frederica Chopina. Novi zamah svom izrazu u svedenoj varijanti dao je sjajnim albumom „Komeda“ od pre par godina, koji je – dakako – posvetio legendarnom kompozitoru Krzysztofu Komedi. Stoga je bilo sasvim očekivano da koncert sadrži kombinaciju ova dva opusa, plus još poneki prigodan omaž. Recimo Witoldu Lutoslawskom, u jednom od ambicioznijih komada, kada je ispričao i zanimljivu biografsku anegdotu – da je ovaj danas izuzetno cenjeni kompozitor morao da piše i komercijalu za ‘leba, te da je njegov umetnički kredibilitet široko priznat tek nakon što je napunio 70 godina. Poučna priča.

Leszekovo sviranje najlakše je opisati kao – lepršavo. Njegova virtuoznost je nesporna i lako uočljiva, ali nije preagresivna i nametljiva. Još jedan „totalni muzičar“ koji s lakoćom spaja sve uticaje u tečan izraz, od evropskog džezeskog lirizma do klasičarske serioznosti.  Dovoljno je samo pogledati na koji način „preparira“ klavir u pojedinim kompozicijama.  Dok većina pijanista jednostavno postavi svoje džidža-bidže na jedno mesto unutar instrumenta i odsvira numeru, Leszek vrlo aktivno pomera svaki od dodatnih predmeta u toku same izvedbe, te solira dvostruko – dozirajući boju zvukova prema potrebama određenih deonica u komadu, i u „klasičnom“ smislu leteći po dirkama.

Pomalo nas je iznenadio kada je nakon svega 40 minuta izleteo sa bine čekajući bis, ali je dao i zabavno objašnjenje – veli da mu je tako brzo proletelo vreme, da nije ni primetio da je svirao 40 minuta umesto željenih 60. Sve je nadoknadio entuzijastično odsviravši još par komada, te podelivši s auditorijumom radost što je negde u bekstejdžu sreo drugara Larsa.

Sam Danielsson se našao u malom „problemu“ pred beogradski nastup, što je situacija s kojoj se susreću brojni autori albuma sa „all-star“ postavama. Lepa je stvar okupiti sjajne i poznate muzičare za snimanje CD-a, no ako se radi o bendilderima koji aktivno imaju vlastite karijere, mala je šansa da ćete ih ikad slušati zajedno na koncertima.

Da pojasnimo konkretan primer. Na albumu „Liberetto“ Larsa Danielssona klavir je svirao ovde dobro poznati Tigran (nastupao na BDžF-u pre dve godine), koji je svojim specifičnim stilom sviranja i ko-autorstvom dao naročiti pečat ukupnom zvuku grupe. Pa trubač Arve Henriksen, ne treba posebno isticati koliko je njegov stil osoben.. a falio nam je i Magnus Öström na bubnjevima.

Naravno Lars Danielsson je iskusan bendlider i snaći će se već nekako s nesumnjivo dobrim rezervama. Na beogradskom koncertu najviše se osećalo odsustvo trube, i to se nikako nije moglo kompenzovati na pr. John Pariccelijevim linijama na gitari –  nije to ta boja. Na ritmičkom planu situacija je više obećavala, jer je bubnjar Robert Mehmet Ikiz veoma istančan stilista koji diskretno prebira po činelama i prati bendlidera, taman kako treba.

Nepoznanica se najviše vrtela oko klavira – Yaron Herman je doduše poznata faca i sve više napreduje, pa je njegovo sviranje uspelo da nadomesti Tigranovo odsustvo. Nije bilo za očekivati da podražava njegov stil ( a i zašto bi) već je uneo nešto vlastite lepršavosti, naročito rasviravajući pred kraj nastupa kada se „novi“ bend malo opustio. Ostalo je sve bilo prepoznatljivo i veoma lepo interpretirano – melodični unisi klavira i gitare, topli Larsovi soloi na kontrabasu, „hitovi“ poput naslovne „Liberetto“ i nadahnute „Orange Market“…

Kao šlag na tortu je došao nenajavljeni duet Larsa Danielssona i Leszeka Mozdzera na bisu, koji je sigurno bio uhodaniji od prethodne postave – ova dvojica imaju i zajednički duet album „Passodoble“ i pregršt drugih zajedničkih saradnji, recimo i na ovogodišnjem Leszekovom trio izdanju „Polska“. To se odmah i osetilo u veoma intuitivnim i tečnim improvizacijama koje spajaju Danielssonovu melodičnost i raskoš Mozdzerovog stila, te je nastupio pravi spektakl za publiku. Sudeći po prodaji njihovih CD-ova u holu (rasprodat kompletan tiraž lokalnog distributera), nisu to bili kurtoazni aplauzi već istinska ljubav prema muzici dvojice majstora.