koncerti

27.10.2013.

BDžF 2013 – 5: Julia Hülsmann Quartet, Nik Bärtsch’s Ronin

Drugo veče ponoćnog programa, trećeg dana festivala, pripalo je dvema istaknutim uzdanicama ECM-a

Mesto: Sala Amerikana DOB-a, Beograd / Datum: 26.10.2013. / Foto: Filip Filipović, Ivana Čutura

Julia Hülsmann / Foto: Filip Filipović

 

Julia Hülsmann i Nik Bärtsch su ovu izdavačku kuću predstavili u dva potpuno drugačija svetla. Istovremeno su jasno stavili do znanja da zvuk koji Manfred Eicher uobličava za svoje perjanice zna da bude miljama daleko od onoga kako bend zapravo zvuči. Ili možda čak želi da zvuči?

Julia Hülsmann je poznato džez ime u Nemačkoj. No s obzirom da ova zemlja već godinama, u poređenju s drugim evropskim zemljama s dugom džez tradicijom,  ima hroničan i neobjašnjiv problem valjanog plasmana svoje muzike u inostranstvu, verujemo da je za većinu prisutnih Julia sinoć bila nepoznanica. No upravo je tada možda bio pravi tajming za skretanje pažnje na izuzetnu muzičarku, jer ove godine iza sebe ima verovatno najbolju ploču u karijeri. Trio nakon više od deset godina zajedničkog sviranja zvuči savršeno utegnuto i prirodno, a  kao šlag na torti tu je i pridruženi trubač Tom Arturs, instrumentalni glas za kakvim je Julia verovatno tragala od početka svoje muzičke odiseje.

Repertoar satkan uglavnom od komada sa aktuelnog albuma “In Full View”, demokratski daje autorski prostor svim članovima kvarteta, ali niz kompozicija – “Quicksilver”, “Dunkel”, “Gleim” i “Forgotten Poetry” –  istovremeno deluje koherentno, u zamisli liderke da bend uvek deluje kao jedno. I baš onako kako je u nedavnom intervjuu obećala, bend je zvučao mnogo sirovije i slobodnije nego na ploči.

 

Tom Arthurs / Foto: Filip Filipović

 

Ako je na nežnijim komadima, inspirativnom svirkom, lirizam Hülsmannove i Artursa još više produbljivan (satiejevski akordi i diskretna toplina trube na “Snow Melting”), na par up-tempo komada bend je znao da se dobrano “isprazni” i oslobodi bremena ikakve egzaktnosti koja se provlači kroz studijski rad. Pri tome se misli najpre na posvetu jednoj od enigmatičnih ličnosti nemačkog džeza, pijanistkinju Juttu Hipp, kojoj je Hülasmannova posvetila kompoziciju “JH “(u toku koncerta smo neposredno iz prvog reda saznali i da je Jutta Hipp bila prvi inostrani džez muzičar koji je nastupio nakon Drugog svetskog rata u Beogradu!), kao i na jedan od vrhunaca Julijine poslednje ploče – “Dedication”.

Obe su odsvirane u najboljoj tradiciji evropskog džeza (ključna reč – Tomasz Stanko) jasno se oslanjajući i na američku tradiciju hard-bapa sredine pedesetih. Grehota bi bila ne pomenuti izvanredno muzikalnog i zvuku benda potpuno posvećenog bubnjara Heinricha Köbberlinga –  zajedno sa kontrabasistom Marcom Muellbauerom još od 2002. čine trio od koga će se Julia Hülsmann teško rastati u neko dogledno vreme. Ako je kolega Bojan Jović, za vreme delikatnog bisa primetio – ko voli ECM, od ovoga može da “skrene”, dodao bih i opasku – svako ko je sinoć prisustvovao ovm koloritnom koncertu mogao bi na sat i nešto jače da pobegne u svoju ličnu “sigurnu kuću” iskonske muzičke lepote.

 

Nik Bärtsch / Foto: Ivana Čutura

 

S druge strane, nastup Ronina Nika Bärtscha, iako u zvaničnom programu BJF, ipak je u stvari prigodan završetak  prošlonedeljnih Dana švajcarske muzike. Ronin je, ne samo u grupi muzičara koji su prethodne nedelje nastupili u okviru manifestacije, već i znatno šire, jedna od internacionalno najuspešnijih švajcarskih formacija.

A da se kultni status benda, koji svira (skoro) svakog ponedeljka u ciriškom klubu Exile, zaista pretvara u status zvezda evropskih festivala, pokazali su sinoć u dupke punoj Amerikani.  Scenski nastup, sopstveni tonac i majstor svetla, koncept koncerta – sve to navodi na predstavu o bendu sa jasnom koncepcijom i jasno postavljenim ciljevima. Muzičari su, ne bi li se stopili sa uglavnom mračnijim tonovima binskog osvetljenja, obučeni u crno, dok lider za klavir seda u odori samuraja.

I upravo kao samuraj bez gospodara, koji svoje veštine sprovodi pod zen-budističkom koncentracijom, funkcioniše i Bärtschov Ronin. Odbacujući robovanje bilo kakvom konkretnom stilu, sinoć su u ultra dinamičnom maniru spajali iznijansiranost džeza, energiju ritualnog M-Base fanka, kompleksnost progresivniog roka, novu avangardu i minimalizam Stevea Reicha u sasvim organsku masu.  Kvartet sastavljen od Bärtscha na klaviru i Rhodesu, bubnjara Kaspara Rasta, saksofoniste i klarinetiste Sha, od 2011. ima i novog  člana – basistu Thomyja Jordija, koji je, treba li naglasiti, već odavno stopljen sa jezgrom sastava koji diše zajedno već 16 godina.

 

Ronin / Foto: Filip Filipović

 

Aktuelno izdanje benda “Live” snimljeno je diljem sveta, te je koncert repertoarski bio pokriven Modulima (kako Bärtsch daje nazive svojim kompozicijama) koji su našli mesto i na turnejama s koncertnog albuma.

Od uvodnog komada je jasno da Ronin svoju muzičku priču gradi lagano, strpljivo, dok se ritmički obrasci i formule, melodije i rifovi prepliću jedni sa drugim i to s preciznošću upravo švajcarskog sata. Ronin se u potrazi za svojim kolektivnim izrazom odriče mnogo čega. U prvoj liniji iskazivanja individualne virtuoznosti članova (mada takva situacija najviše “pogoduje” Rastu, čija je svirka u ovakvom jako sikonpiranom i metrički izazovnom gruvu zaista virtuozna i akrobatska). Upravo takva taktika skretanja pažnje sa individualne pirotehnike na suptilne detalje muzike i benda kao organizma je, u slučaju Ronina, ona dobitna.

Drugo bitno odricanje jeste ono od harmonije- Izraz je na tom planu maksimalno sveden, a rifovi i teme koje se ritmički sinkopirane ponavljaju su te koje bacaju hipnozu i daju transcedentalni kvalitet.  Naravno, i previše melodije, u slučaju ovog benda, može da odvrati od svih drugih sitnih detalja kao što su tanana mikro fraziranja, neobične boje, ali i fine ritmičke pomerenosti i efektni tajminzi.

 

Sha & Thomy Jordi

 

Jedini koji se sinoć povremeno zabavljao melodijom u onom klasičnom smislu bio je Sha, ali i njegova definitvna uloga je mahom ograničena na perkusivnu.  I nakon ovakvog koncerta , red je konačno pohvaliti publiku – barem iz vizure nekoga ko je sedeo u prvim redovima. Neizbežna entuzijastino-eruptivna reakcija na kraju svakog  Modula i samog koncerta bila je izbalansirana sa momentima mrkle tišine kada je to bilo potrebno.

Publika je mahom sedeći ili mirno stojeći provela koncert. Mada, u slučaju onoga što se čulo sa bine, ne bi bilo iznenađenje da se u transu i zaigralo. Zabrana pušenja u samoj Sali i dizanje kulturne svesti prosečnog posetioca festivala takođe moraju biti proslavljeni kao jedan od trijumfa manifestacije . Uz organizaciju koja za sada funkcioniše besprekorno, posebno kad je satnica u pitanju.

 

Nik Bärtsch / Foto: Filip Filipović

 

Tagovi: , , , ,



Jedan komentar "BDžF 2013 – 5: Julia Hülsmann Quartet, Nik Bärtsch’s Ronin"

  1. GajicKG каже:

    N.B.Ronin.. Ovde sam prvi put saznao za njih i zahvalan sam Vam zbog toga. Dok ovo kucam, slusam „Holon“, sjajan album (!). Mogu da zamislim kako je to zvucalo uzivo i iskreno zelim da je barem deo publike provalio o cemu se radi, prihvatio poruku i osetio energiju, mada to ne izgleda da je se desilo (sudeci po izvestaju). Jos jednom hvala i pozdrav!

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.