koncerti

25.10.2013.

BDžF 2013 – 1: Big Band RTS & Bert Joris, Harriet Tubman & Cassandra Wilson

Jedan jubilej i jedna ne toliko uobičajena slika poznate pevačice predstavljali su dva potpuno različita koncerta na otvaranju 29. Beogradskog džez festivala

Mesto: Sava Centar, Beograd / Datum: 24.10.2013. / Foto: Ivana Čutura (Big Band), Stanislav Milojković (Cassandra Wilson)

 

Big Band RTS & Bert Joris

 

Festival je nezvanično počeo tradicionalnim koktel om u Grand Casinu, istaknutom donatoru festivala, gde su oni viđeniji gosti, uz pićence i mezence, mogli da uživaju uz prijatan izbor iz repertoara vokalne solistkinje Alme Mićić, koja je svoj set otpevala uz pratnju gitariste (ali i pevača) Douga Wamblea. Ne znamo koji će procenat od tih prisutnih narednih dana uživati uz zvuke Vijaya Iyera ili Nika Bärtscha, ali je molba pevačice publici, kojoj je kako veli poznata kultura ponašanja u beogradskim džez klubovima, da se uzdrže od razgovora u toku nastupa – uglavnom ispoštovana. Skoro sve do kraja njenog monotonog nastupa.

A zvanično je sve startovalo sinoć u Sava Centru, i to slavljeničkim rođendanskim (65) koncertom Big banda RTS-a. Iako ih na našim stranama neretko kritikujemo, ovakva godišnjica svakako je opravdala njihovu ulogu uvodnog akta na ovogodišnjem festivalu. Za specijalnog gosta je izabrano ne toliko zvučno, ali vrlo značajno ime evropskog džeza, posebno kada se radi o  kompoziciji i aranžmanu u big bendovskom okruženju. Trubač Bert Joris je ovog puta trebalo da razdrma i rasani orkestar javnog servisa, koji već godinama bezbrižno spava zimskim snom, sigurno zaključan u eru predratnog sving miljea.

Međutim, oni koji su se potajno nadali da će skupina konačno prodisati i van uštogljenih formi, sinoć su ponovo ostali uskraćeni. Pitak i lepršav repertoar sastavljen od Jorisovih kompozicija pod uticajem hard-bapa, bluza, latino zvuka i popa, osim u par kratkih navrata, koji su podrazumevali  njegove aranžersku umešnost van konvencionalnih svingovskih orkestracija duvačke linije, nije doneo skoro ikakvog uzbuđenja za pažljivijeg i zahtevnijeg slušaoca. Joris je fluidan i dinamičan instrumentalista, a pored njega istakli su se i trombonista Vladimir Vereš, saksofonista Rastko Obradović s odličnom impresijom Charlieja Parkera, i naravno gitarista Goran Potić, koji sem jednog izvrsnog soloa skoro da nije odsvirao ni ton više na koncertu. Blago uspavana atmosfera razdrmana je finalnim brzinskim komadom “Warp 9”, nakon koga su muzičari uljudno pozvani na bis.

Apsolutna zvezda festivala, rezervisana za uvodno gala veče je Cassandra Wilson. Simptom “najboljosti”ne zaobilazi ovaj put ni beogradski festival, te već danima slušamo da se radi o najboljoj džez pevačici na svetu, praveći oko nesumnjivo vrsne umetnice mnogo veću famu nego što i zaslužuje. A verovatno ni sama ne bi želela. No kada jedan koncert posrče možda i četvrtinu sve skromnijeg budžeta festivala, opravdanost se često traži kroz ne baš zdravorazumsku,  izobličavajuću propagandnu retoriku. Za poslednji kvartal ove godine Wilsonova se odlučila za program “Black Sun” s bendom Harriet Tubman, koji od 1998. nastupa kao sporedni projekat njujorških muzičara Brandona Rossa, Melvina Gibbsa i JT Lewisa. Međutim, zvuk koji bend gaji sa novom frontmenkom stilski je prilično daleko od sirovog gitarskog trija iz Knitting Factoryja u svom beskompromisnom eksploatisanju slobodnih formi.

 

Cassandra Wilson

 

Atmosferični i tromi uvod uz neobičan aranžman poeme usmerene protiv linča “Strange Fruit”, zatim gospela “I’ll Overcome Someday” i lenjog rumba tretmana na njujorškoj undergroud sceni vrlo omiljene “Tomorrow Never Knows”,  verovatno je iznenadilo mnoge koji su očekivali potpuno drugačiji zvuk sa bine. Ovaj introvertniji deo koncerta, koji je podsetio i na ovogodišnju posvetu Nini Simone od strane Meshell Ndegeocello, nije bio lošiji, ali je s manje euforije propraćen od drugog dela koncerta. A to je bio vatromet  mešavine bluza, gospela, roka i džez avangarde.

Igrom slučaja je počeo baš desetominutnim povlačenjem pevačice sa bine. Tada je bend krenuo da svira “muziku iz svoje zemlje” – kako je Melvin Gibbs izložio, inspirisan kulturološko-etničkom šarenolikošću Njujorka iz vizure mušterije žutog taksija. A neupitnost njihove verziranosti jasna je već od prvih tonova Rossovog bendžoa, koji nepogrešivo oslikava krajolike delte Misisipija odakle i sama Wilsonova potiče. No Brandon Ross nas je sve kupio i neobičnim, distorziranim gitarskim stilom, gde je dinamiku i tenziju odlično balansirao intenzivnom upotrebom tremolo ručice. Melvin Gibbs ni u jednom trenutku ne koristi izlizanu pirotehniku, već se uglavnom drži solidnog gruva baziranog na niskim frekvencijama svog petožičanog električnog basa.

 

Harriet Tubman & Cassandra Wilson

 

Specifičan alt Cassandre Wilson zvučao je naravno ubedljivo u svakom kontekstu sinoćne eklektične priče. Sinoć je ona, međutim, veliki deo koncerta posvetila i svojoj “crvenoj gitari”, i to sa promenljivim rezultatima – nekad je bila samo smetnja izvanrednom Rossu, a ponekad bi uspela da svojim prljavim stilom efektno doprinese haotičnoj atmosferi.

Bis je bio neizbežan, a na njemu je izvedena “Redemption Song”, uvek aktuelna himna upravo onoga iza čega je Harriet Tubman, kao inspiracija sinoćnjeg koncerta, stajala celog života.

 

 

Tagovi: , , , , ,



Komentara 13 : "BDžF 2013 – 1: Big Band RTS & Bert Joris, Harriet Tubman & Cassandra Wilson"

  1. anonimus каже:

    A ko ste Vi ‘gospodine’ i sta ste Vi uradili i cime doprineli kulturi i umetnosti ove zemlje i ko Vam daje za pravo da pljujete svaciji trud i rad i da pisete ovakve kritike? Treba da Vas bude sramota!!!

  2. kundun каже:

    Stvarno nije u redu da neko ovako ispljuje Kasandru Vilson! 😉

  3. noname каже:

    Ja ne vidim da se ovde uopste radi o bilo kakvom „pljuvanju“; izvestaj sadrzi puno pozitivnih komentara o Kasandrinom nastupu sa izvesnom dozom kritike, u tome ne vidim nista lose. Izvestac ukazuje na razliku izmedju prvog i drugog dela njenog nastupa (i ocigledno preferira stil i atmosferu drugog dela).

  4. muzika каже:

    Ne smijete sebi dozvoliti da ovako pisete o Big Band-u RTS-a a da iza Vas ne stoji siroko muzicko obrazovanje, veliko poznavanje svakog clana orkestra, njihovog rada i zalaganja kako bi sinocni koncert bio sto uspijesniji. Osim gitariste Gorana Potica, zatim tromboniste Vladimira Veresa i saksofoniste Rastka Obradovica, (koji su najmladji clanovi i koje treba pohvaliti za nevjerovatno napredovanje i entuzijazam)imali su predivna sola i klavirista Ivan Aleksijevic i saksofonista Max Kochetov. Takodje, ne znam zasto je trubac Bert Joris „trebao da razdrma“ orkestar. Da ste znali ko je Bert Joris , da ste slusali njegovu muziku, znali biste sta vas ocekuje: topao ton, sjajna muzikalnost i jako teski aranzmani za orkestar koji su nasi momci sjajno navjezbali!

  5. Liberomarkony каже:

    Postovani g-dine Dimitrijevicu, vec smo navikli na Vase stalne kritike upucene Big Bendu RTS, pa nas one vise i ne iznenadjuju. Ali to su kritike ljudi koji verovatno profesionalno o muzici znaju otprilike koliko i ja o, recimo, bankarstvu. A to je nista. U prilog tome govori i Vase maestralno baratanje strucnom terminologijom, pa je kroz Vase „fluidne i dinamicne“ misli nemoguce probiti se. Na srecu, danasnji elektronski mediji, i mediji uopste, pruzaju nam tu mogucnost da slobodno izrazimo svoje misljenje, ili napisemo komentar na odredjenu temu. Prednost je u tome sto je to isto misljenje brzinom realnog vremena dostupno svakom gradjaninu ove planete koji ima pristup internetu. U Vasem slucaju nazalost je to mana, koja bi verovatno sasvim neprimeceno prosla da ste Vi, kao ja ovom prilikom, ostavili samo komentar na neciji objavljen clanak, a ne da se potpisujete kao kompetentni autor sramnog teksta na temu koju ocigledno ne poznajete. Sa druge strane, dobra stvar je sto Vas, kao autora istog, malo ko poznaje, a da ima veze sa kulturom, konkretno sa dzez muzikom. I tesko da bi se u bilo kojoj civilizovanoj zemlji iko i osvrnuo na Vas i Vase misljenje o bendu o kome svetski priznati umetnici, poput Jon Faddis-a, Chuck Findley-a, Benny Golson-a, veoma afirmativno i pohvalno govore. Big Bend RTS ipak postoji vec 65 godina a njegova proslost, sadasnjost i buducnost ce zauvek biti integralni deo kulturne istorije ove zemlje. Siguran sam da to nije slucaj sa Vasim ingenioznim pogledom na umetnost.
    S postovanjem,
    Vas slucajni citalac

  6. jelen каже:

    ne vidim whats the fuss?!

    zlaja je odlichno napisao txt, stilski jako dopadljivo, znalachki, odmereno, ritam txta ujednachen, argumentativni niz jasno izveden… sve u svemu, odlichno napisani txt i recenzija… iako nisam bio na koncertu prikaz mi deluje prilichno intuitivno i plauzibilno…

    hahahah, beni golson!!!!

    big bend je park iz doba jure, to je primer svega onoga shto ne valja kako u dzezu tako i u mentalitetu tih mastodontskih udruzenja… pogotovo nashih… jbn, metafora srpskog drushtva….

    go zlajo, goooooo!!!

    ;))))

  7. anonimus каже:

    Postovana gospodo ‘jazz experti’, svakom iole obrazovanom muzicaru je jasno Vase ‘siroko’ poznavanje muzike uopste, a narocito jazz-a, tako da je nejasno kome je upucena ovako ‘strucna’ kritika. Muzicari ne mogu biti cak ni ljuti na ovako detinje-naivnu kritiku zamaskiranu bombastim terminima, a publika je sinoc za one koji su to hteli da cuju i vide, dovoljno rekla. Mukotrpan rad i rezultate vrhunskih jazz muzicara iz ove zemlje, cije su kvalitete potvrdili i sa kojima su sa ponosom svirala najzvucnija svetska imena jazz-a, sada dovode u pitanje samozvani muzicki kriticari koji o tome ne znaju ama bas nista. S’ kojim ciljem i za ciju korist?! Valjda ovi ljudi zasluzuju trunku podrske i postovanja, jer uprkos uzasnim uslovima, kulturu nase zemlje podizu i predstavljaju na najbolji moguci nacin. Kada bi se svako toliko predano i sa tolikim entuzijazmom bavio svojom profesijom, svima bi nam bilo mnogo bolje. Postenije je i drustveno odgovornije pustiti muzicare da se bave i muzikom i kritikom, jer su oni za to i najkompetentniji.

  8. Meho Krljic каже:

    Jel’ to ove godine prvi April ima reprizu u Oktobru?

    Evo nekoliko jednostavnih misli:

    Da muzičari bolje znaju da pišu nego da sviraju, pisali bi a ne svirali. Da kritičari bolje znaju da sviraju nego da pišu, svirali bi a ne pisali.

    Takođe, pomisao da kritičar mora da se bavi muzikom da bi mogao da piše o njoj ima skoro isto toliko smisla koliko i pomisao da hotleski gost mora da bude arhitekta i dizajner enterijera da bi smeo da napiše svoje utiske o boravku u hotelu. Mali podsetnik: kritičari ne pišu o muzici da bi pokazali kako ona nastaje, nego da propitaju ona znači.

    Takođe, lepota niske cene ulaska u javnu sferu time što na internetu svako može da napiše sve je upravo u tome što čitaoci nezadovoljni onim što Zlatan piše o Big Bendu RTS imaju na raspolaganju mnogo alternativa uz identičan trošak. Ako Jazzin piše nestručne i pristrasne kritike na ičiji račun, Alah nam je dao druge sajtove, blogove i ine lokacije na Internetu gde se problematika sigurno da osvetliti iz drugog ugla, iz pozicije stručnjaka, muzikologa, etnografa, jogi letača, vegetarijanca, ili već, homoseksualca. Ako svega toga nema u datom trenutku, znači da Jazzin trenutno ispunjava potrebe kritične mase zainteresovanih čitalaca ali to nipošto ne treba da spreči neadekvatno uslužene da učestvuju u pokretanju alternative Jazzinu. Konkurencija je dobra za posao a pluralizam mišljenja je dobar za pamet. Ono što nije dobro je da prisustvujemo navali ljudi sa povređenim egom iako ovde konkretan povod ne postoji – Zlatan je napisao korektan, pozitivno intoniran prikaz naglašavajući da je BBRTS ovom prilikom nadmašio njegova očekivanja ali i ukazujući da ima prostora za napredovanje. Poštujemo da se nekom ni to ne dopada ali, niggas please, prozivanje za „stručnost“ i pozivi na cenzuru nisu nešto što bismo voleli da gledamo na ovom sajtu, valjda smo, iako Balkanci, evoluirali iznad toga.

  9. luke каже:

    dokle god se egzistiranje tog orkestra placa iz nasih dzepova postoji opravdanost svakog od zadovoljnih i nezadovoljnih gradjana da prokomentarise njegov rad. a ovaj big bend je upravo ogledalo drzave, mamutski sistem koji se slepa na drzavom budzetu, a uz to je apsolutno nekompetentan u ulozi koju treba da ima, a to je stalno naporan rad da se njihova muzika digne na iole visi nivo i barem malo napravi kakav kvalitativni pomak, makar na petogodisnjem planu. ne, mi imamo dva-tri koncerta na Kolarcu mesecno, cisto da se ispuni norma, pokoja saradnja sa nekom lenom kovacevic ili ivanom jordan i gomila tezgarenja dal individualno dal pod okriljem orkestra. svako ko je iole muzicki zahtevniji prestao je odavno da se interesuje za bend koji se slobodno moze etiketirati kao dosadan i predvidiv. verovatno i kad bi sam charles mingus ustao i podelio partiture opet bi zvucali kao tanka limunada. pricati ovde o entuzijazmu i napornom radu – ajte molim vas, ovo je pravi drzavni pos’o.

    1. Milivoje каже:

      Kaze@luke:dva-tri koncerta na Kolarcu mesecno…?
      Autor ne zna o cemu govori.
      To je moguce u fizickom smislu izvodjackom, ali ne i u autorskom.

      Placanje iz „nasih dzepova“ se svodi da muzicari imaju fantastična mesečna primanja od 300 eura „per capita“.

  10. Redakcija каже:

    U vreme festivala obično su i komentari malo frekventniji nego inače, pa nije zgorega podsetiti se par osnovnih načela moderacije:

    1. Komentari koji se bave privatnom ličnošću autora teksta neće biti objavljivani
    2. Biće objavljivani samo oni komentari koji se bave sadržajem teksta

    Molimo vas da se pridržavate ovih par jednostavnih pravila, kako bismo održali adekvatan nivo diskusije.

  11. sluško kid каже:

    Mislimda je sve ovo moglo biti izbjegnuto da si na powerplay, umjesto Tepfera i Konitza, stavio temu iz „Otpisanih“…

  12. jelen каже:

    mislim da se mashi poenta sa big bendom….

    kapiaram ja sve, jadni ljudi, muzicari, oni bi samo da sviraju, mala plata, deca gladna, stara institucija 60 i kusur godina tu-ru-ru-ckanja, nisu oni krivi, oni bi samo da rade svoj posao i to….

    who gives a fuck?!

    cela zemlja je u tom fazonu, svi imaju podjednako tuzne price i beskrajno teshke zivote…. qko se ansamblu ne svidja trenutna uprava/ideologija, neka promene neshto, neka odbiju da rade, neka osvoje makar delic svoje slobode koja im pripada…. niko to nece uraditi umesto njih, necu ja valjda sa jazzina da se borim za bolje uslove big benda a oni da lezhe i da chekaju sledeceg panticevog frankenshtajna-metuzalema da dodje da odsvira 2 note tri takta sa njima u kolarcu… ili ce da chekaj nekog novog neoliberalnog realiti tv gurua i egzorcistu da ih oslobadja i emancipuje kao njihove kolege iz filharmonije shto su oslobadjali… ma da dajte molim vas….

    da zvuche loshe ko da nisu doruchovali, zvuche, da im je repertoar tragichan i stariji od „povelje slobode“ – tragichan je,da nije u totalu njohova krivica-nije, da ima dobrih muzichara-ima…. ali iojne tu egzistencijalni lamenti i otvaranja knjiga istorije sa sve upiranjem prsta u fotke izgradnje novog beograda gde big bend svira drugu t. u mochvari… naravno sviraju mu teme iz kaubojskih filmova….

    ok, hevi institucija, stara, sa nekim kredibilitetom, ali to ne znachi da nije zrela za demontiranje i prolecno provetravanje….

    ;)))

Оставите одговор

*


*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.