koncerti

26.10.2013.

BDžF 2013 – 2: Eyot, Lee Konitz & Dan Tepfer

Tokom devedeset minuta prefinjene legato svirke, veteran džez kulture Lee Konitz je pokazao kako se i zašto njegov život može poistovetiti sa istorijom, a njegova muzika izjednačiti sa njegovim identitetom

Mesto: Velika sala DOB-a, Beograd / Datum: 25.10.2013. / Foto: Ivana Čutura & Filip Filipović

 

Dejan Ilijić, Eyot / Foto: Ivana Čutura

 

Sa niškim Eyotom nikada nije dosadno. Ako pratite njihovu fejsbuk stranu, primetiće redovne i česte najave koncerata u inostranstvu. Saznaćete da već neko vreme pripremaju treći album, iako je drugi izašao tek pre nekoliko meseci. Taj će album snimati u Bristolu zahvaljujući profesionalnom uvažavanju Jima Barra iz britanske četvorke Get The Blessing, dok se uveliko razmatra ko će biti novi inostrani izdavač i koncertna agencija. Ništa od ovoga nije palo s neba – radi se o izuzetno vrednoj grupi ljudi koja svakodnevno radi na svim aspektima svoje karijere. Od njih bi mnogi domaći (ne samo džez) muzičari imali šta da nauče.

Naravno, sve ovo ne bi bilo previše bitno da njihova muzika nije na visokom nivou, što je konačno nagrađeno i ozbiljnim festivalskim nastupom u Beogradu. Početkom godine Eyot je održao promociju albuma „Drifters“ u Domu omladine te je tom prilikom upoznao publiku s novim materijalom, a sinoćnji koncert je možda i zbog toga bio delimično drugačiji. Naime, nakon sada već standarne uvodne „She’s dreaming of a better day“, pomalo neočekivano akcenat je stavljen na album prvenac „Horizon“, koji je prevagnuo u setlisti nekolicinom dugačkih numera. Može biti da sve to ima veze i sa manifestacijom na kojoj su se našli – nasuprot novom, aranžerski veoma kompaktnom materijalu, stari je za nijansu „džezerskiji“ u smislu da ima više dugačkih soloa i klasičnih rasviravanja, te se jasnije obraća ciljnoj grupi.

Nije to nikakva smetnja, jer se bend odlično oseća u svom celokupnom repertoaru i napreduje „svakoga dana u svakom pogledu“. Pogledajte samo Slađana Milenovića, koji ne samo što je pre godinu dana zamenio (pre)agresivnu Ibanez gitaru zarad sofisticiranijeg Fender Telecastera, već sve elegantnije solira nalazeći spojeve terje-rypdalovskog eha i njujorškog nojziranja. O pijanisti/frontmenu Dejanu Ilijiću ne treba previše trošiti reči, njemu je sve već kristalno jasno u umetničkom izrazu – najpre kada se radi o tajmingu i pozicioniranju željenih muzičkih elemenata, što je i odlika čitavog benda kao celine.  Jedina bi se zamerka mogla staviti zvuku u Velikoj sali DOB-a, koji je izgleda bio podešen taman za Leeja Konitza i Dana Tepfera. Naime, klavir je u zvučnoj slici bio pozicioniran veoma „delikatno“, tako da se bistro čuo samo u tišim delovima, dok bi ga u bučnim kulminacijama „progutao“ zvuk basa i električne gitare.

(N.M)

 

Marko Stojiljković, Eyot / Foto: Filip Filipović

 

Tokom devedeset minuta prefinjene legato svirke, veteran džez kulture Lee Konitz je pokazao kako se i zašto njegov život može poistovetiti sa istorijom, a njegova muzika izjednačiti sa njegovim identitetom. Ovaj saksofonista je pre dve nedelje napunio 86 godina i sinoć  je na bini Velike sale Doma Omladine kazao da ima sreće što može da šezdeset godina svira iste pesme. Konitz je, dakle rođen tako davno da je lično bio svedok procesa u kome je saksofon od pratećeg instrumenta iz trećeg reda postao bezmalo univerzalni simbol džez muzike. Takođe, Konitz se saksofona prihvatio baš onda kada je armija crnih revolucionara ovu cev koristila za opojne pozive na nacionalno buđenje i kulturni preporod afričke nacije u Americi, u vreme kada je svaki crni (i beli) saksofonista pokušavao da bude dostojan (duha) Charlieja Parkera. Beli jevrejski momak iz Čikaga je, učeći uz legendarnog pijanistu Lennieja Tristana, išao drugim putem, razvijajući osoben glas na alt saksofonu, improvizujući na naglašeno melodičan način, služeći kao jedna od centralnih figura u porađanju kul džeza, smirene, odmerene ali ne tek pripitomljene alternative hipertrofiranim dramama hard-bapa i fri-džeza.

To što Konitz ima sreće da 60 godina može da svira iste pesme znači više od jedne stvari: 1) Ovo mora da su zaista dobre pesme – čitaoci Jazzina su slobodni da u komentarima na ovaj tekst organizuju malu anketu u kojoj će predlagati pesme napisane ove godine koje će i dalje biti izvođene javno u 2073. godini. 2) Konitz je u svoju odmerenu, dostojanstvenu, osećajnu ali nikada melodramatičnu muziku pretočio i svoju životnu filozofiju odmerenosti i umerenosti pa je i danas živ i aktivan, izbegavši letalni kombo viskija i heroina što je desetkovao njegove ispisnike pržeći im krvne sudove i detonirajući jetre. 3) Šezdeset godina sviranja istih pesama nije njihovom izvođenju donelo samo mehaničku repetitivnost već ih, naprotiv, uglancalo do visokog sjaja, tako da je svaki ton koga Konitz dune kroz saksofon bremenit iskustvom, značenjima i naukom prohujalih decenija. Sinoć smo gledali čoveka koji je živi deo istorije, ali svirka tog čoveka je bezvremena u svojoj svežini i savršena u svojoj životnosti.

 

Lee Konitz & Dan Tepfer / Foto: Ivana Čutura

 

Konitzov wingman za ovu priliku je Dan Tepfer, aktuelna velika bela nada njujorškog džez klavira, čovek mlađi od svog saigrača više od pet decenija, lep, mlad, rođen u Parizu, klasično obrazovan, sa titulom najboljeg novog muzičara Jazz Timesa 2010. godine i solidno popunjenom policom na kojoj drži nagrade publike i kritike sa brojnih festivala. Tepfer je i veliki ljubitelj Konitzove muzike (za materijalne dokaze izvolite posetiti njegov blog) pa je i njihova saradnja na albumu od pre neku godinu, „Duos with Lee“ odisala prirodnošću i spontanošću.

Naravno, Tepfer je pijanista kome se u svirci akademsko učenje čuje prirodnije nego bluz, ali valja primetiti koliko je uspešan u dopunjavanju Konitza čija je svaka fraza istovremeno lomna i ponosita, snažna ali nenametljiva. Konitz je u prvom delu nastupa zapravo i na granici da muziku zameni značajnim ćutanjem, sa redukovanjem svog prisustva na bini na relativno kratke ali snažne fraze, razvijanja tema bez suvišnih ukrašavanja i dinamičkih ekstrema, ali ovo jeste njegov životni stil i konačni iskaz. Svaka od ovih fraza i solaža pogađa svoju emotivnu i filozofsku metu bez greške, svaki put. Improvizacije su duže od onoga što smo čuli na albumu, ali ne nužno i kompleksnije – muzika se kreće dostojanstvenim tempom, tvrdoglavo odbijajući da upadne u ekspresionističke epizode i vodviljske zaplete, gradeći svoje narative samo kroz lake, prozirne harmonije i dostojanstvene melodijske postavke i razrešenja.

 

Dan Tepfer / Foto: Filip Filipović

 

Tepfer ovde pokazuje da je zaista dobar partner Konitzu jer izbegava najmanje dve zamke mladih, mnogo hvaljenih pijanista: Konitzov legato stil i njega navodi na dinamički opseg koji je uzak ali ne i ravan, a Tepfer je uz to i veoma ekonomičan sa notama, radije senčeći harmonije dobro postavljenim akordima ili samotnim tonovima, nego da se upusti u preprodukciju nota koju mnogi često znaju da pomešaju sa virtuoznošću. Zato Tepferovi i Konitzovi duo radovi imaju u sebi mnogo prisnosti, intimnosti koja emocijama daje dostojanstvenu podlogu, a melodijama potreban prostor da zvonko odjeknu, nezaklonjene dinamičkim ili ritmičkim diktatom.

Jedini trenutak u kome imamo utisak da se Tepfer trudi da pokaže šta sve zna i ume, pre nego da pusti muzici da ga vodi najefikasnijom putanjom, je njegovo solo izvođenje pet improvizacija na Bahove Goldberg varijacije i ovo je istovremeno i najškolskiji i najmanje spontan deo nastupa. Konitz ne uspeva da odoli iskušenju da sa blagim cinizmom natukne kako mora da se radi o varijacijama na Whoopie Goldberg, mada već sledećeg trenutka priznaje da je u pitanju glupa šala nedostojna sede glave. No, dobacuje teško se krećući prema stolici u koju će sesti dok Tepfer svira, za svaki slučaj neka ga probudimo kad pijanista završi.

Lee Konitz / Foto: Ivana Čutura

Interesantna je to scenska dinamika – Konitz je izuzetno star čovek uzevši u obzir kojim se poslom bavi i njegovo sviranje, izbrušeno do čistote brilijanta, u određenom je kontrastu sa njegovim ponašanjem na sceni gde će stalno između pesma praviti šale, pozivati publiku na učestvovanje (kada se dobar deo gledalaca odazove njegovom zahtevu da pevaju jedan ton u Schwartzovoj „Alone Together“, on ih pohvali i doda da sad to samo treba da održe jedno pet minuta dok on i Tepfer soliraju), pokazivati svoju sliku na plakatu festivala, a na kojoj ima dvadesetpet godina, neretko izvodeći miniteatar u momentima kada Tepfer svira svoje deonice. Konitz je naravno svestan da je ON taj zbog koga ljudi dolaze i plaćaju kartu, kao što je i svestan da je dovoljno star i blaziran da ne mora da se drži velikog dela socijalnih pravila, pa je tako njegova tročinka sa momkom iz organizacije i parom stolica na bini – cela izvedena tokom druge kompozicije – iz publike izmamila smeh i aplauze.

Ako Tepferu i smeta to što Konitz skreće reflektor na sebe, on to ne pokazuje i mada bi Konitz, jasno je to, mogao da nastupa i sam – toliko je njegovo sviranje saksofona hipnotički potpuno – Tepferove deonice nipošto nisu puki ukras i Konitz se zapravo unutar muzike prema pijanisti odnosi sa velikim poštovanjem, skladno se nadovezujući na njegove teme i jednako skladno izmičući u stranu da mu pusti da razvije svoje ideje. Publika, pak, kao da ne pati od jednake količine džentlmenstva, pa je Tepfer nekoliko puta prekinut u dovršavanju svojih postavki bučnim aplauzima upućenim Konitzu.

Ono gde Konitz možda nije najubedljiviji su deonice sa ispevavanjem melodijskih linija. Naravno, ovako vrhunski muzikalan čovek nema problema sa pogađanjem nota, ali rezonatorski kapaciteti njegovih pluća, grla i usne duplje se ne mogu porediti sa metalnim telom saksofona, pa ono što je u prvi mah simpatična diverzija, kasnije u toku koncerta postaje više pomalo iritirajući trik.

No, ovo su sitne džombe na blistavom putu kojim nas Konitz i Tepfer vode kroz skoro sat i po svirke, dotičući se i majstora Tristana (mada će gospodin ispred nas gotovo uvređeno primetiti da Tepfer ne zvuči dovoljno tristanovski) i još brodvejskih hitova iz Konitzove mladosti, ali čineći da baš sve što izvode zvuči sveže, aktuelno, emotivno potpuno uverljivo, proživljeno i nimalo artificijelno i posle šest, sedam ili osam decenija od nastanka. Lee Konitz je od svog života napravio istoriju a svoj identitet potpuno pretočio u svoju muziku. I još je živ da od tome (uz zdravu dozu kozerskog sarkazma) priča, svirajući još lepše i čistije nego pre šezdeset godina. Malo je među nama ljudi koji će u svojoj osamdesetšestoj godini stajati na bini i raditi pred ljudima ono za šta su se očigledno rodili, znajući da na svetu od njih nema boljih. Zato je važno videti ih i čuti kada to rade – ovo dovodi u perspektivu i lične i kolektivne istorije i identitete.

(U.S.)

 

 

Tagovi: , , , , ,



Komentara 8 : "BDžF 2013 – 2: Eyot, Lee Konitz & Dan Tepfer"

  1. jelen каже:

    preslusho sam ovaj tjub konitza, i shta reci, nezni alt, melodichan, i….. beskrajno beskrajno beskrajno dosadan… oprosti mi konicu, oprosti mi smiljanicu, oprosti mi srbijo, ali moje ushi su pune hipertrofiranog frija, nisam ja za ova zvizhduckanja starog dobrog bashtovana koji gura 90…. svaka chast i sve, ali thanx but no thanx….

    xxx

  2. magadaskar каже:

    Hvala puno za snimak celog koncerta!

  3. sluško kid каже:

    Mslm, Uroše da pretjeruješ malo. Super si napisao tekst, ali brate… http://www.ravnododna.com/lee-konitz-u-lisinskom-vecer-starog-standardofaga/

  4. magadaskar каже:

    Ne vidim sta to nije tacno sto je gospodin Smiljanic rekao povodom koncerta, a i dela, Lee Konitz-a. Mogu da razumen da se nekome ne svidja nastup, ili cak citav Konitzov opus i stil, ali prigovarati kriticaru, koji uverljivo obrazlaze svoj pozitivan dozivljaj, je detinjarija.

  5. sluško kid каже:

    Hvala Vam, madagaskar, što ste mi objasnili što je djetinjarija: nije loše ponekad čuti nešto s visoka, jer džez i govor o džezu je često snobovska zabava, da ne kažemo kozerija za upućene, zar ne? ;-))))))) S time da pretpostavljam da vi niste snob, zar ne? Ta, nisam niti ja…

    Uroševi tekstovi (kritike, eseji?) bez sumnje predstavljaju najzanimljivije štivo koje se može pronaći na Jazzinu, bez uvrede ostatku kolega. Nadam se da ću ih u godinama koje dolaze, čitati na druge teme, možda i u drugom formatu… bilo bi šteta da ovakav kalibar promakne neopažen od struktura.

    Ja sam samo priložio poveznicu na svoj tekst u kojem legendu nisam štedio, jer se tome može pristupiti i iz drugog kuta… Možda sam krivo pristupio, i postupio, ali na zagrebačkom nastupu sam primijetio previše autokratskog štiha u kojem Tepfer i nije dolazio do izražaja. No, g. madagaskar, Dojma sam da je kritičar bio uvjerljiv, čak i uvjerljiviji i izdašniji nego li sam si sam dao truda, a gdjegdje i izdašniji nego li je situacija zahtijevala. Ali, to je opet do toga što sam prikaz pisao za glazbeni portal, a ne džez portal. I ne bijući na istom koncertu.

    Živjeli!

    P.S. btw, Skočin intervju s Konitzom (Gistro FM) mi se baš svidio, ali sam stvarno nemam volje razgovarati s ovim gospodinom.

  6. zlizla каже:

    Medju nama, prvi deo koncert mi je bio na granici sa tuznim, kada je Konitz, delovalo je, jedva uspeva da izvuce ton pristojnog volumena, a i ono sto je svirao zvucalo je kao najklasicnije bi-bop linije usporene otprilike 2x za skolsko razmatranje od polaznika dzeza. Posle je malo i ton dobio na toplini i melodije na znacenju, al nekako osim postovanja nije mnogo ostalo nakon koncerta. Da, sjajan smisao za humor…

    Jos zadnji put kada sam ga gledao pre deset godina sa nonetom mislio sam da je to njegova oprostajna godina. Pokazivao je slicne simptome kao u Beogradu 🙂

  7. sluško kid каже:

    U to ime, jedna anegdota o Charlijeu Chaplinu.

    Negdje već pred kraj života, Chaplin je ugledao vašarski natječaj za ljude koji neodoljivo sliče Charlieju Chaplinu. Odlučio se prijaviti, možda osvoji neku nagradu i osvježi si dan. No, nije pobjedio, završio je – na četvrtom mjestu!

Оставите одговор на magadaskar Одустани од одговора

*


*