retro

23.01.2013.

Barre Phillips: Music By… (ECM, 1981)

Twitter – ali ne onakav kakvog poznajemo

Da je svet samo jedno veliko globalno selo potvrđuju ne samo internet mreže poput Facebooka i Twittera već i muzičari sa nomadskim prevazilaženjem geografskih i inih  granica, a kada je reč o improvizatorima talismanski efekat zna da bude još snažniji i tokovi slobodne komunikacije nefiltriraniji i razuđeniji.

Tako nam je projekat “Global Village” basiste Petera Kowalda, u svom nastojanju da poveže različite kulture, kontinente, scene i stvori istinski snažnu sabornu muziku koja se oslanja na intuitivno opipavanje vertikalnih i horizontalnih zvukovnih spoznaja, oslobođenu svake ideološke netrpeljivosti i agresivnog dokazivanja pozicija, ulio bar neku nadu da će bicikl-nomadizam (bez stalnog apdejta statusa) ponovo ući u modu.

No, daleko pre Global Villagea na mapi evropske (i svetske) improvizacije Barre Philips je figurirao  kao basista sa nepogrešivim osećajem za izbor svojih muzičkih partnera i fleksibilnošću u radu sa slobodnim vokalistima.  Dok su vokali u slobodnoj improvizaciji često kritikovani od anti-ekspresionističkih improv purista sa pozicija osporavanja njihove dominantne uloge i teatralnosti, često doživljavajući tu vrstu nametljivosti kao eksces za njihova otvorena, a nadasve habituirana čula (glas je poželjan samo kao mimikrirajuće sredstvo), na ovom izgubljenom ECM albumu, Barre im na fascinantan način otvara vrata da se razmašu i u potpunosti ukradu šou.

Nerigidan, eklektičan i uvek orijentisan ka atmosferičnim pustolovima – Barre veruje u mogućnost gravidne komunikacije i ekstatične simbioze. Bilo u lirskijem obličju izmedju organskih ili sintetičkih teritorija (“Journal Violon II”) ili plovljenju u  neprekinutom toku svesti, delirijuma žmaraca i oslobađajućih vitalnih impulsa (“Music by”).

 

 

“Music by…” istovremeno deluje i izolacionički i ekspanzivno, između upbeat razigranosti otvarajuće, proročke “Twitter”, neobično aranžirane sa upadljivom odustvom basa i proređenom ritmičkom igrom bubnjeva i bas klarineta, i ostatka albuma sa nešto mračnijim erotskim nabojem.

“Pirthrite” je iskreni povratak nečemu sto podseća na legendarno pevanje Bas Sheve na Les Baxterovom  neslavnom (istorijska nepravda) “Passions” – dirljivo prizivanje uzbudljivog zeitgeista Space Age generacije, povučene posleratnim optimizmom ali i kolektivnim strahovima podno istraživanja novih, neslućenih prostora i velikog, uznemiravajućeg svemira.

“Angleswait” maestralno balansira izmedju tihih i glasnih registara, sa saksofonskom egzaltacijom koju prate razuzdanije gibberish i veštičarske mantre iz usnog trakta, na koje se nadovezuje intimniji dijalog flaute i glasa, večitih prirodnih saveznika anime. Claudia Phillips i Aina Kemanis retweetuju u povremeno alijeniranom tonu skandinavske improvizacije i generacije vokalistkinja koje, umesto korišćenja reči,  pribegavaju vokabularu nestandardnih gestova i povremenog spoken worda, no to ne utiče da sveukupni dojam ploče ne ostavi više nego topao i neobično familijaran utisak.

Izvan porodične manufakture Phillips dua, na ploči udruženom energijom očaravaju i  stalni saradnici John Surman i Hervé Bourde, kao i legendarni bubnjar Pierre Favre, još jedan od fanatičnih podržavalaca ideje veće upotrebe vokala u slobodnoj improvizaciji, dokumentovanih na albumima sa njegovom saputnicom Tamiom.

Odnos potpunog poverenja proteže se kroz  muziku za koju se stiče utisak da je mogla biti stvorena jedino u ovakvoj uniji, dok Barre deluje kao savršeni covek iz senke, free improv svetac koji dopušta poteze širokog zamaha, kao i slavljenje nesputanosti, kreativnosti, predanosti i mističnog zajedništva, zbog čega bi “Music by..” svakako trebalo da bude obavezno slušanje, ne samo za ljubitelje džeza i slobodne improvizacije.

I da završimo sa (možda) jedinim razaznatljivim rečima na ovom albumu i twitter statusom za pamćenje – “It’s very thorough and straightforward brochure but will save your record company putting out post-human (?) for a few years yet”.

 

 

Spisak numera: Twitter; Angleswaite; Pirthrite; Longview; Entai; Double treble; Elvid Kursong.

Muzičari: Aina Kemanis, Claudia Phillips – vokal; Hervé Bourde – alt i tenor saksofon, flauta;
John Surman, baritone i sopran saksofon, bas klarinet; Barre Phillips – bas; Pierre Favre – bubnjevi.

 

Tagovi:



Оставите одговор

*


*