Balkan-džez u Njujorku

*Ovim blogom započinjemo serijal tekstova u kojima će nas pijanista Bojan Z upoznati sa pojedinostima snimanja svih albuma koje je objavio pod svojim imenom; saznaćemo šta se dešava “iza kulisa” i kako studijski rad i diskografski posao izgledaju iz ugla muzičara. Krećemo!

U Pariz sam došao septembra 1988. godine i prvi čovek s kojim sam se združio bio je gitarista Noël Akchoté. Upoznao sam ga nekoliko godina ranije u Beogradu, dok je boravio kod rodbine svoje majke – Ljiljane. Noëlu dugujem mnogo. Upoznao me je s Parizom, njegovim klubovima, scenom i muzičarima, legendama i novodolazećim interesantnim facama. Pored toga, Noël je imao kintu, dok sam ja bio “broke”. Pa mu i tu dugujem podosta.

Moj prvi bend napravljen je igrom slučaja, uz malo sreće i malo laktanja. Radio sam s njima punih sedam godina, doduše ne odmah po upoznavanju… Prvo sam upoznao basistu Marca Buronfossea , 1989. u džez školi koju sam tad pohađao. Za vreme radionice sa Daveom Liebmanom, našli smo se – ja za klavirom, on za basom, i tako smo ostali u kontaktu.

Drugi po redu je bio saksofonista Julien Lourau, o kome sam već čuo hvalospeve kao o vrlo talentovanom klincu, doduše dve godine mlađem od mene. Ali, ni ja nisam bio daleko od klinca. Poslednji u kombinaciju ulazi bubnjar François Merville, koga je Noël čuo u nekom klubu i rekao: “E, čuo sam bubnjara koji svira kao Jack DeJohnette…” Svejedno da li je tako ili ne, François je uleteo u Noëlov trio, a ja sam nekoliko puta seo da sviram s njim.

Juna devedesete, Marcov kvartet, sa Julienom, Françoisom i drugim klaviristom, izabran je za konkurs Jazz à La Défense. Kako je, međutim, taj pijanista bio na turneji sa drugim bendom, kao zamena ulećem – ja.  Na samom konkursu dobijam prvu nagradu za solistu. Videvši da novostečeni status olakšava dobijanje gigova, zadržavam iste muzičare i počinjemo sa radom. Donosim ideje sa balkanskim ritmovima i počinjemo da tražimo blendiranje sa ostalim džez  pristupima koji su nas interesovali. Mogao bih da rezimiram naše stanje svesti tih godina: “Nismo znali šta hoćemo, ali smo znali šta nećemo“. A to je već bio neki koncept i pristup problematici.

U međuvremenu Marc, s poslatim prvim demo snimkom kvarteta, dobija stipendiju za studiranje na New School u Njujorku. Odatle se vraća sa Jennyfer, Amerikankom koja će imati bitnu ulogu u realizaciji našeg prvog albuma.

Juna 1992. opet se prijavljujemo na isti konkurs u Parizu – ovog puta sa originalnim repertoarom. Odatle odlazimo kao totalni pobednici. Ja sa Grand Prijem za kompoziciju, a Julien kao najbolji solista. Tu, po prvi put, dolazim do interesantne svote novca – 40.000 onih franaka (sada oko 6000 evra). Taj novac stavljam na specijalni račun za bend i finansiram naše prve promocije i ostale potrebe.

Iste godine, odmah po vrlo uspešnom snimanju prve ploče sa Henrijem Texierom “An Indian’s Week“, predlažem producentu Label Bleu-a Michelu Orieru svoj kvartet. Na šta mi on odgovara: “Ti i Julien – da, ali s nekom drugom ritam sekcijom”. Posle insistiranja i objašnjavanja da je “to taj bend, već uvežban, i da je to-to ili ništa”, prihvata da nas producira. Stavlja nas na stend baj, dok ne bude gotova izgradnja novog studija za snimanje, odmah pored La Maison de la Culture u gradu Amiensu, gde se nalazilo sedište izdavača.

Vreme prolazi, a mi, željni da što pre to snimimo, počinjemo da se raspitujemo za snimanje u drugom studiju. Posle raspitivanja o cenama, kapiramo da bi bilo mnogo jeftinije otići u Njujork i platiti tamo studio, sa nekim vrhunskim i – automatski – legendarnim toncem. A obaška i čitava druga dimenzija koju dobija ceo poduhvat. Snimati album prvenac u meki džeza – hell, yeah!

Tu Jennyfer stupa na scenu, nudeći nam dobro plaćen angažman da sviramo za božićnu proslavu u firmi njene mame, na samom Menhetnu, i sa zaštekanim parama od one nagrade da finansiramo put za ceo bend. Na takvu ponudu Label Bleu nije imao više argumenata da se usprotivi našoj ideji. Mada nisu baš ni skakali od radosti… Sigurno ne kao mi.

Studio koji smo izabrali zvao se (a zove se i danas) Sear Sound Studios, na šestom spratu West 48. ulice, tik pored Times Squarea. Tonac koga smo izabrali bio je David Baker, jedan od najpoznatijih NYC sound ljudi, čija je specijalnost bila direktno snimanje kroz multikanalni pult na dva stereo kanala. Što znači da je čovek miksao simultano dok smo mi svirali…WOW! Even less place for mistakes!

U Njujork smo došli dobrih pet dana pred snimanje. Tačnije, 16. decembra 1993. Smestili smo se u veliki apartman sva četvorica, kao pravi bend, a ne svako u svoju sobu… Dobro, ima i to svoje prednosti…Posle odsviranog novogodišnjeg giga (svirati brodvejske standarde na Brodveju pred ljudima koji su te kompozicije slušali od pre rođenja, definitivno je drugačiji feeling nego ih svirati na severu francuske ili u Jazz Clubu DOB-a…trust me!) samo smo iščekivali dolazak producenta iz Francuske, na dan pred početka snimanja. I svako veče išli u klubove da čekiramo kolege…

Nekoliko reči o njujorškoj džez sceni u tom trenutku. Decembar 1993, John Zornova Masada i čitava luda scena Knitting Factoryja u punom jeku. Trio Paula Motiana sa Billom Frisellom i Joejem Lovanom, gledali smo jedan od prvih gigova Brad Mehldauovog originalnog trija u Village Gateu, plus, naravno, revival velikana – Joe Henderson, Abbey Lincoln, Randy Weston koji su snimali albume za Verve i Polydor. Mingus Big Band je svirao svako veče sa super postavom, a u New Schoolu, Reggie Workman, koga sam znao iz Grožnjana (iz davnih godina) pozvao nas je na jury koji je presedavao na polugodišnjem ispitu za studente koji su se zvali Joshua Redman, Graham Haynes, Rodney Kendrick, Kurt Rosenwinkel itd. Rečju – vrlo interesantan i inspirativan momenat na NY sceni.

Kad je, dan pred snimanja, telefon u našem apartmanu zazvonio, jedva sam prepoznao glas Michela Oriera koji je zvao iz Amiensa da mi kaže da je u krevetu i to mrtav bolestan, te da ne može doći na snimanje…lelee…te mi je zatražio da platim i hotelske sobe i studio, a on će mi vratiti pare po povratku. (E, tu sam se već oznojio, jer sam baš pred put dobio svoju prvu kreditnu karticu, a na računu nije sigurno bila ni sedmina novca koji je trebalo zaređati…) Ali nam umesto sebe nudi da na mesto producenta pozove ili gle, gle – Davea Liebmana, ili Stevea Swallowa… Fin izbor, moram reći… Odabir je posle uspešnog glasanja pao na Davea Liebmana.

Tako su se sutradan na šestom spratu u Sear Sound studiju, našle dve solidne ekipe, jedna u zvučnoj kabini – Dave&Dave, koji su se znali i radili zajedno već godinama, i mi – sa druge strane, sa uvežbanim repertoarom i nekoliko godina razrađivanja istog.

Prva stvar koju mi je Dave Liebman zatražio bile su note od kompozicija koje ćemo snimati. Problem! Nisam ih imao, jer smo već znali repertoar napamet, pa sam na brzinu morao da raspišem barem nešto. Videvši da smo imali samo dva termina od po četiri sata (!), apsolutno nismo imali vremena za gubljenje… Svejedno, zvuk je bio spreman za rekordnih 45 minuta. New York style, a i Dave Baker je već nekoliko dana pre toga snimao drugi bend u istom studiju, pa je sve išlo vrlo brzo. Liebman je zapisivao neke svoje beleške, mi smo ređali tejkove i stvari, i u suštini je sve bilo vrlo opušteno i efikasno.

Dok smo mi svirali, Dave Baker je pravio magiju i u nekoliko navrata zatekao sam ga, dok smo slušali snimak u zvučnoj kabini (u hodniku ispred), kako kroz zatvorena vrata sluša svoj miks. To mu je bio način da proveri svoj rezultat. Osetio sam da ih je muzika koju smo svirali stvarno zaintrigirala, naročito mešanje balkanskih melodija i ritmova, jer u tom trenutku taj zvuk nije još uvek bio poznat. Barem ne njima. Walter Sear, vlasnik studija, mnogo fin čovek, takođe je došao da nas sluša kako radimo, dok je njegova ljupka žena Roberta donosila pite i kolače koje nam je sama spremila… strano – al’ naše, moliću lepo!

Drugog dana snimanja, oko sat vremena pred kraj termina, Dave Liebman mi je, po završenom slušanju rekao: “OK, man! I think this is it, you have a nice album here!”

Skeptično sam saslušao to što mi je rekao i tek sam tad ukapirao koliko je bilo dobro imati nekoga, i to ne bilo koga već iskusnog muzičara, koji je sve zapisivao. Video je nevericu na mom licu, pa kako bi me ubedio, pružio mi je svesku u kojoj je sve bilo napisano: i koji su dobri tejkovi, i gde su bolji soloi, koji je dobar intro… Nesvesno sam kompletno zaboravio na sve to, misleći samo na muziku. Kad sam prelistao njegove beleške, bilo mi je jasno – prvo, čemu služi pravi producent, i koliko je to neophodan komfor… I drugo, da je snimanje završeno. Neverovatno koliko sam puno naučio iz tog iskustva. I koristio sam sve to naučeno u svim svojim narednim snimanjima. Ali o tom, jednom drugom prilikom…

Instrumente smo ostavili u studiju, kako bi ih pokupili odlazeći sutradan predveče direktno na aerodrom. Tad smo u studiju zatekli Waltera Seara koji nas je sačekao sa rečima:“Pa šta sad, vi ste izgleda neki pioniri – evo, sad i ovi naši sviraju iste ritmove kao i vi, je li to neki novi sound?“ U studiju je, naime, Dave Douglas snimao svoj prvi album sa Tiny Bell trijom, i upravo su prašili neku balkansku devetku… ća je život vengo fantažija!