koncerti

3.09.2018.

A L’ARME! 2018: Redukovano do maksimuma

Šesto izdanje berlinskog festivala savremenog džeza i eksperimentalne muzike

 Mesto: Radialsystem V, Berlin / Datum: 1-4. avgust 2018. / Foto: Udo Siegfriedt

 

 

Vrućina protiv vibracije ili Apocalypse Now. Tako bi lakonski mogla da se opiše četvorodnevna tropska agonija upravo završenog A L’ARME!. Naime, ovogodišnji program u kulturnom centru RADIALSYSTEM V zamišljen je kao do sada najambiciozniji međužanrovski presek avangardne i nove muzike u istoriji festivala; čak preko dvadeset koncerata i di-džej nastupa koji su se protezali od savremenog džeza i musique concrète, preko drona i improvizacije, pa sve do audio-vizuelnih performansa koji su dodatno zamagljivali granice instalacije, nojza i eksperimentalne elektronike. Međutim, afrički toplotni talas i temperature preko 35 stepeni Celzijusa na severu Nemačke niko nije mogao da predvidi te je akcenat ove godine umesto na muzici bio na pukom preživljavanju nenormalnih uslova.

 

Preciznije, dve sale RADIALSYSTEMA V gde se održavaju koncerti ne poseduju apsolutno nikakvu ventilaciju, i ruku na srce, imajući u vidu klimatske karakteristike ovog pojasa severne Evrope retko ko bi to smatrao za neophodnost, uključujući i arhitekte i graditelje pomenutog kulturnog centra. Ali kao što kaže mudra stara, život piše drame i ima pravo da vam eksplodira u lice. Bilans stanja: dupke pune sale na preko četrdesetak stepeni ako je verovati proceni starijih kolega, sa ponekad i šest koncerata po danu i pauzama od jedva pet do deset minuta (sic!). Ako tome dodamo poslovično katastrofalan zvuk u centralnoj dvorani, što zbog akustike prostorije što zbog ortodoksnog neznanja tehničkog osoblja, umesto u dženet cerebralne (i one druge) muzike posetilac biva bačen – i to u tesnom kupaćem – u paroksizam triatlona. Pa kako se ko snađe.

 

Međutim, jasno je da tu od optimalnih uslova za uživanje, nažalost, nema ništa. Za uživanje u muzici, to jest. Za ljubitelje saune i nevinih zadovoljstava mazohizma nije izostao plezir. Jer još je David Hume, škotski filozof i jedan od Mladih Gorana estetike kao posebne discipline, pisao o „prikladno nastrojenom subjektu“ i njegovom definisanju, tumačenju i vrednovanju umetničkog dela u okviru određenih estetičkih interesovanja. (Šta god ta interesovanja bila). Dakle, da ne gnjavimo previše, za nekoga kao što je Hume naš sud o muzičkoj kompoziciji će teško biti relevantan ako smo umesto prikladne nastrojenosti i prijemčivosti estetičkog subjekta, rastrgnuti i raščerečeni emocijama koje nemaju mnogo veze sa samim procesom estetičkog vrednovanja. Ah, kako je samo bio mudar Škot. I sa ovim se završava pokušaj ekskulpacije potpisnika ovih redova i njegova tirada o jari. Pređimo na onu o muzici.

 

Prvi dan je bio rezervisan za po dva sukcesivna seta (ne pitajte zašto), Maje S.K. Ratkje i, prema mišljenju organizatora, hedlajnera festivala, Billa Laswella i Laurie Anderson. Pođimo od potonjih jer veću glupost i besmislicu „uši vilenjaka dugo nisu čule, a slušale su štošta“, kako kaže antički stih. Biografski metod, razna učitavanja i popis ordenja ova dva muzička velikana ostavimo po strani jer se ovde ne radi o liku i delu slavnog gitariste i producenta, na jednoj, i avangardne ikone, na drugoj strani. Ovde je reč samo o blamaži u vidu nastupa Laswellovog najnovijeg benda, Method of Defiance, pojačanog Andersonovom. Ukratko, stilski bućkuriš prevaziđenog futurizma u vidu hibrida daba, drum ‘n’ bassa, mutant hip hopa, ambijenta, roka i džeza, uokvirenog povremenim pričanjem anegdota o Yoko Ono i bariolažima i čekićanjima violine gudalom od strane „bele vile“ njujorške avangarde. Relevantno i sveže ko Verlijijeve Ekloge. Samo iz poštovanja prema ovo dvoje staćemo na ovome. Ispostaviće se da jedino John Zorn ima dobar recept za pravljenje jestive pite od starih asova koji su nekako preživeli centrifugu. Hvala, ne hvala.

 

Laurie Anderson i Bill Laswell

 

Dijametralno suprotno ovome, norveška kompozitorka i improvizator, Maja Solveig Kjelstrup Ratkje, svojim performansom za glas i elektroniku svrstala se među pet najboljih koncerata na ovogodišnjem A L’ARME!. Slično kao i pre tri godine na Ring Ring festivalu, fokus je bio na somnabulnom, elektroakustičkom vrtlogu improvizacije sačinjenom od novog čitanja skandinavskih narodnih melodija, procesuiranog glasa, nojz blokova laptop elektronike i krcatog stola nebrojenih zvučnih objekata. Da raščlanimo, stakato vokalne fraze najnižeg registra i pulsične fonetske artikulacije Ratkje je provlačila kroz loop, distorziju i delay, u potpuno zaokruženoj celini poliritmičke, akumulirane buke laptopa, raznih zvončića, te snimljenog materijala, zvižduka, šuštanja plastike, muzičkih kutija i maničnog akcentovanja na kalimbi. Virtuozan akuzmatički pir bez zadrške i praznog hoda, i istovremeno otrežnjujući master klas za sve mediokritete koji su zalutali u polje eksperimentalne elektronike i nikako da pronađu izlaz.

 

Maja S.K. Ratkje

 

Da nije bilo poljskog kvinteta Księżyc, drugi dan, uz poslednji, mogao je i da se ne desi, i verovatno niko ne bi ni primetio a kamoli žalio. Ali prvo o Italiji i Italijanima u Nemačkoj.

U gotovo nemogućim uslovima, na bezmalo pedeset stepeni u maloj sali, drugi festivalski dan je počeo sa nastupom Andree Belfija i Valeria Tricolija, u produžetku, standardni set bubnjeva i sintisajzer na levoj starni bine, preko puta, legendarni magnetofon Revox B77. Iako je reč o dva stara prijatelja i paesana, pre nastupa na A L’ARME! nikada nisu nastupali kao duet. Pomalo komično, pomenuti dvojac je u katalogu najavljen pompezno i uz trubadure kao „jedni od najnagrađivanijih zvučnih umetnika današnjice“. Od toga, naravno, ništa – puno buke ni oko čega – u najmanju ruku dosadnjikava i školska prezentacija tape music, jednog od mnogih lica „konkretne muzike“ (musique concrète), ili da budemo precizniji, „muzike za traku“ kako je Vladan Radovanović, najveći autoritet za ovu vrstu muzike na našim prostorima preveo pomeniti žanr. Dakle, sati i sati prethodno snimljenog zvučnog materijala, l’objet sonore, koji bi Tricoli u realnom vremenu manipulisao tehnikom eksperimentalne montaže, i uz pomoć umnožavanja, transpozicije i transformacije, spajao u novu zvučnu celinu. Gotovo samorazumljivo, Belfi se držao, takoreći, na margini, i metronomskim sviranjem tek ponegde popunjavao džepove praznog prostora, priklanjajući se nepredvidivom diktatu nastajuće amorfne zvučne mase. Svakako ostaje otvoreno pitanje koliko je njegova veština ovde žrtvovana nametnutoj strukturi improvizacije. Čini nam se da jeste, ali ne previše.

 

Ksiezyc

 

Księżyc je reč koja na poljskom označava Mesec, a među ljubiteljima avangardne muzike prvenstveno asocira na čuveni varšavski kvintet osnovan davne 1990. godine, i koji je uz povremene turbulencije i prekide od 2015. godine ponovo aktivan. Nenametljiva virtuoznost i širok dijapazon instrumentarija počivaju na dva ženska vokala (Agata Harza i Katarzyna Smoluk-Moczydłowska), harmonici, klavijaturama, sintisajzeru (Lechosław Polak), trakama, violini, hurdi-gurdiju (Remigiusz Mazur Hanaj), klarinetu (Robert Niziński), kao i raznim zvučnim predmetima koji bi lako mogli da se nađu na popisu ostave za igračke prosečnog vrtića. Na razvalinama eksperimentalnog zvuka iz sedamdesetih godina prošlog veka, poljskog klecmera te neo folka, dron i kabaretske muzike (upotpunjene adekvatnom scenskom koreografijom), nastup Księżyc bio je sablasnog i fantazmagoričnog karaktera gde je sva dinamika ležala – kao i kod bendova slične provenijencije – u tačkama preseka pozorišnog i muzičkog jezika, a ne toliko u samom vakumu logike soničnog narativa. Prednost ili mana, ili pak ni jedno ni drugo?

 

Gordoa-Malfon-Edwards-Narvesen kvartet je sastavljen od pregalnika sa takozvane berlinske scene, gde, gle kurioziteta, nijedan od četvorice nije iz Berlina, ili Nemačke uopšte. Redom, vibrafon – alt i bariton saksofon – kontrabas – bunjevi, u epizodi: totalna improvizacija i fri-džez. Nekoliko stvari je neosporno. Reč je o talentovanim mladim muzičarima (plus stari majstor, Edwards), vrlo zapaljive hemije i interakcije, gde se Gordoino otvoreno sviranje vibrafona i Narvensenove perkusije sudaraju u harmonsko-ritmičkom klinču, s divljim slep kontrabasom u srcu instant kompozicije poput žile kucavice, i Malfonom zaduženim za plamena sola, ornamentiku i potrctravanje tišine. To je ono što je neosporno. Međutim, čovek bi na paklenih pedesetak stepeni očekivao da će kvartet na bini da odvrne sve slavine i da se prepusti i sklizne u totalnu muziku, pa kud puklo. Toga, nažalost, nije bilo, već se nebrojeno puta u toku koncerta osećalo da je previše koncepta, a premalo muzke, pasaža gde su se muzičari čak trudili da zauzdaju i podjarme zvuk umesto da raspale žar svirke i gurnu salu u preko potrebnu katarzu. Prilično neubedljivo.

 

Gordoa-Malfon-Edwards-Narvesen

 

Drugi dan zatvoren je koncertom Large Unit Rio big benda Paal Nilssen-Lovea, u odnosu na originalnu postavku proširenim za dva brazilska člana, Celio de Carvalhom, sjajnim perkusionistom, i Paulinho Bicolor, majstorom kuike. Razumljivo, akcenat je bio na udarljkama i uz zavisnosti od potreba kompozicije, ansambl se rasturao na manje, kombo sastave koji funkcionišu u proverenom ključu solo-tutti deonica, gde se u potonjem svi okupe oko padova, skokova i preokreta limenih instrumenata i duvača zarad klimaksa izlaznog refrena prepunog lako pevljivih deonica i fortissimo energije. Predvidiva muzika bez rizika, koncipirana i predstavljena tako da zvuči veće i impresivnije nego što jeste.

 

Large Unit Rio

 

Treći dan je na papiru pretendovao da bude najzanimljiviji, ali da tako ne bude postarali su se pre svega tonci a onda i već poslovični pakao. Muzika austrijskog dvojca ALSO, gitariste Martina Siewerta, i bubnjarke Katharine Ernst, šetala se dinamičkim spektrumom gore dole, prepuna kako tonalne volatilnosti glič elektronike i redukovanog muziciranja, tako i iznenadnih provala ritmičko-eruptivnih elemenata perkusija i urlika i krkljajućih nojz ropaca tabletop i standardne električne gitare. Nažalost, kako je koncert odmicao, neispirativno, da ne kažemo dosadno, rok sviranje Ernstove i Siewertovo neubedljivo lutanje horizontom slobodne improvizacije stopama čas Keith Rowa čas Raoula Björkenheima postalo je nemoguće ignorisati.

A onda „čikago momci“, ako je uopšte moguće ovu sintagmu semantički isprazniti i udaljiti od kanibalističke ekonomske doktrine na koju prvobitno asocira. Michael Zerang & the Blue Lights. Ono što je trebalo da bude tijara na glavi festivala (sic!), pretvorilo se u jednočasovnu frustraciju zbog očajnog zvuka i tantalovskih muka tonca diletanta da izadje na kraj sa košmarnom akustikom sale RADIALSYSTEMA V. Standardni set bubnjeva Zeranga bio je potpuno ozvučen i usmeren na dve glavne kule ozvučenja, Kent Kessler je ostao samo na kontrabas pojačalu, a duvački trio Berman (kornet), Rempis (alt saksofon) i (umesto originalnog člana, Marsa Williamsa), Dikeman (tenor saksofon) išao je sa dva mala pomoćna zvučnika. Potpuna papazjanija. Okamova oštrica nalaže da se u takvim okolnostima postavi centralno samo jedan jedan mikrofon za duvače, Kessler da ostane na svom pojačalu a Zerang akustično, ali bože moj, struka pre svega. Sve u svemu, posle pet pokušaja da promenom mesta u sali pronađemo poziciju sa pristojnim zvukom bacili smo se u proscenijum, tik pred noge horni.

Repertoar je većim delom bio sa njihovog albuma Songs From The Big Book Of Love, gde se sve kompozicije odlikuju znalački odmerenom arhitektonikom i savršenim balansom između vrlo složene poliritmike, jednostavnih ali moćnih melodija i veličanstvenih solo deonica slobodne improvizacije. Ako vam je asocijacija da ovakva struktura podseca na big bend, upravo tako. Samo još bolje! Počelo je sa Dancing for Cigarettes, romantikom vrelog fanka koji miriše na vetar Mesopotamije praćen fri-džez lavinama Rempisa i Dikemana, pa posveta preminulom Johannesu Baueru u vidu The Third Pythia of Flin Flon (for Shirka), gde je Berman na kornetu brojnim proširenim tehnikama i skokovima brzine i dubine sjajno odao počast velikanu trombona, a završilo se mahanjem Peteru Brötzmannu sa Punch Uncle i prvo, solo arco deonicom Kesslera à la Peter Kowald, a potom i otvorenim svingovanjem impresivnog bend lidera i genija perkusija, Zeranga. Super grupa u pravom smislu te reči, bravo!

 

Michael Zerang / The Blue Lights

 

Pauze su postajale sve kraće, svega par minuta za predah, a temperatura u sauni male sale možda i najnepodnošljivija do tad, toliko da je legendarna kontrabasistkinja i kompozitorka, Joëlle Léandre u par navrata morala da prekine koncert jer nije mogla da svira od znoja i ukupne vlage. Za ovu priliku eksluzivni trio, koji su pored gore pomenute činili još i perkusionistkinja, Matilda Rolfsson, i pijanistkinja Elizabeth Harnik, svu svoju pažnju usmerile su na fragilnost i nežnost trenutka. Izuzetno sofisticirane estetike koja se oslanja na savremenu klasičnu muziku i improv, prepune stavova tacet, alikvotnih tonova kontrabasa koje više zvuči kao čelo, te krešenda šamanskih vokalnih mantri Léandrove i štropotanje i čegrtanje progutanih činela iz trbuha prepariranog klavira. Iz sola u duet pa u trio i natrag, metamorfoze su upotpunjivane novim i nepredvidivim teksturama, čas pevanjem i mrmljanjem u membranu bas bubnja koji je Rolfssonova okrenula na lice i pretvorila u podnostojeći tom, čas toplim klasterima i arpeđo nizovima Harnikove.

Veče je završeno osrednjim nastupima prvo berlinskog kvarteta Philm, tenor saksofoniste Philippa Groppera, a zatim i audio-vizuelnim post-rokom benda Radian & Billy Roisz / dieb13. U prvom slučaju savremeni džez polomljene kičme usled prezahtevnog mapiranja različitih pristupa u tretiranju timbra i strukture improvizacije, u drugom najčistije-koje-ste-čuli, skoro kliničko sviranje neprevaziđenog Brandlmayra, ali i svi inherentni problemi koji vam padnu na pamet a koje post-rok kao žanr nosi.

 

Leandre-Rolfsson-Harnik

 

Poslednji dan se pokazao kao daleko najslabiji ali i najnaporniji jer su organizatori u program stavili čak sedam nastupa. Zatvaranje festivala je kurirano od strane Karine Mertin, koorganizatorke A L’ARME! i Marka Fella, eksperimentalnog muzičara, a sve u pomen preminulog Zbignewa Krakowskog, audio umetnika, performera i teoretičara. Uzgred budi rečeno, Fell je specijalno za festival zajedno sa kompozitorom, Carl Michael von Hausswolffom postavio zvučnu instalaciju od dvadeset i tri zvučnika gde je svaki od njih imao različit izvor zvuka obrazujući specifičan patern koji se potom umnožava i u alternaciji u nedogled menja.

Theo Burt, britanski eksperimentalni muzičar i bez presedana najveći štreber u istoriji festivala otvorio je završnicu ovogodišnjeg A L’ARME! svojim projektom koji je još u fazi razvijanja. Ako stojite, bolje sedite: Burt je napisao audio/video algoritam koji je primenio na postojeće komercijalne video spotove Beyoncé i Rhianne, a koji zatim preko matematičkih procesa bivaju editovani i pretvoreni u poseban audio vizuelni zapis kojim se Burt verovatno ponosi. Mokri san svakog matematičara, nema sumnje.

Drugi set takođe je pripadao fahu eksperimentalne, nojz elektronike, ali za dve klase iznad budalaštine Burta, i bio je delo indijskog dvojca Jessop&Co. iz daleke Kalkute. Simpatičan i smislen soundscape zvučne mase impresivnog volumena, nadasve sinusoidne građe prepune dronova, semplova fabričkih strojeva i pucanja i krivljenja u disonanci umirućeg čudovišta od metala.

Kao jedno od razočarenja može se navesti i nastup Massima Pupilla, basiste ZU benda, i Stefana Pilie, gitariste, uz podršku doajena video arta, Lillevan Pobjoya. Set ambijentalne elektronike koja pre pripada periodu post Throbbing Ghristle faze ”Sleazy” Christophersona ili još više Stapletonovom bendu Nurse With Wound nego 2018 godini. Uz ovo blagoglagoljivo ponovno promišljanje točka od strane epigona pomenutih kultnih grupa, potpisniku ovih redova su posebno teško pali osrednji i od muzike prilično distancirani vizuali Pobjoya koji ni približno nisu bili na nivou od pre desetak i više godina.

 

Pupillo-Pilia-Lillevan

 

Nastup novog čeda etikete Hyperdub, Klein, verovatno će u nekoj budućoj istoriji festivala biti upisan kao prvi primer post-koncerta ili post-performansa. U svakom slučaju post-nečega. Koncert je počeo bez ikakve najave, dok su posetioci još uvek ulazili u salu. Sa skrajnutog i skoro nevidljivog pulta na zatamnjenoj bini išao je audio kolaž od semplovanih Dizni crtaća, lo-fi elektronike, procesuiranih zvukova ulice i uopšte prave deponije gličeva, bitova i kojekakvih restlova koje je nemoguće smisleno razabrati i klasifikovati. Sve vreme, ispod snopa plavog reflektora centralno su su bile postavljene dve muzičarke na violini i flauti ali koje su zvučale kao da se usviravaju pred probu i da sa samim koncertom nemaju puno veze. Dim mašina je neprekidno bila upaljena i nakon desetak minuta ovakve psihodelične zajebancije, violinistkinja i flautistkinja su se pokupile i na bini se pojavljuje Klein sa mikrofonom, klinka od dvadesetak godina iz južnog Londona koja živi svoje minute slave kako to najbolje zna i ume. Pokazivanje srednjeg prsta u pravcu dim mašine, psovanje tonca i publike, te napuklog vokala koji falšira provučenog kroz sve moguće efekte, i košmarnog ali odličnog videa koji je sve vreme bio projektovan na platnu.

U nekom trenutku na scenu izlazi devojčurak još mlađi od nje – ispostaviće se posle koncerta za vreme neobavezne festivalske bleje da je reč o njenoj partnerki – i njih dve se do kraja nastupa zezaju kao da su same u stanu bez roditelja, uz vogueing, tverkovanje i neobilazno tinejdžersko kreveljenje i glupiranje na sceni. Dakle, ceo program. Na kraju, osim ovakvog taksativnog impresionističkog diktata, nemoguće je dati precizniju žanrovsku odrednicu jer muzika Klein bi podjednako uspešno mogla da deli policu kako sa Uncle Meat, tako i sa albumima Doris Bizetić ili Burial.

Festival je sjajnim nastupom zatvorio elektronski muzičar, Rabih Beaini, dobri duh Berlina, istinski erudita i muzički fanatik. Jednočasovna antiteza predvidivog i skoro bez ritmičke pulsacije, njegov nastup bio je, na svoj način, reminiscencija na velikog Bernarda Parmegiania i preminulog maga Buchla sintisajzera, Charlesa Cohena. Sa akcentima na dinamičkom aspektu, tonalnom intenzitetu i aleatorici, Beainijev moćan narativ odvijao se u sporom harmonskom razvoju lišenom istaknutih melodija i opštih mesta eksperimentalne elektronike.

I ovime je završen šesti po redu A L’ARME!. Kompletan utisak upropašten je kataklizmičnim temperaturama u salama gde, nažalost, nije bilo ni minimalnih uslova za normalno uživanje u muzici. Takođe, kada se podvuče crta stiče se utisak da se ove godine prilikom pravljenja programa – pomalo nespretno i verovatno iz najbolje namere – išlo na kvantitet a ne na kvalitet. Jer kako drugačije objasniti bar desetak koncerata kojima svakako nije mesto na festivalu ovoga ranga. Na kraju, mesta za poboljšanje ima puno, ali i pored toga A L’ARME! ostaje perjanica avangardne muzike i džeza u ovom delu zapadne Evrope. Nadamo se da se tradicija nastavlja i sledeće godine.

 

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

 

Tagovi:



Оставите одговор

*


*