A L’ARME! 2017: High Five! (2)

Mesto: Radialsystem V, Berlin, Nemačka / Datum: 4-5.07.2017. / Foto: Sylvia Steinhäuser

Treći dan

Početak kraja festivala bio je rezervisan za nojz, slobodnu improvizaciju i džez, te nešto što „hoda, zvuči i izgleda“ kao rokenrol, ali dozvolićete, ipak, to nije. Usled promocije albuma bendova dvojice gitarskih štihova koji su otvorili A L’ARME!, festivalski red i mir ponovo su narušeni drastično povećanim brojem posetilaca mahom rokerske provenijencije. Međutim, svet ume nekada da bude tako neosetljiv za patnju žica. No, na stranu cinizam.

Brötzmannov novi super trio sa Massimom Pupillom, multiinstrumentalistom italijanskog benda Zu, i Alexandrom Babelom, švajcarskim bubnjarem iz Sudden Infant, zvuči dobrim delom kao i sve postave u kojima se obrela Casparova gitara. Jednostavno, kao i njegov otac Peter, gde god da ih stavite s kim god da ih uparite, Brötzmannovi nekako uvek zvuče kako zvuče. Porodične sličnosti, rekao bi L. Wittgenstein, ili šta već. Kako god, kolege muzičari to prihvate ili ne prihvate, i kao sa svim jelima u koje ide jak, aromatičan začin, večera uspe ili sa njom u kantu. I tu nema mnogo mozganja i prostora za diskusiju. Međutim ovde nije o tome reč. Naprotiv. U ovakvoj konstelaciji, nije bilo dileme da će se čitava stvar vrteti oko Caspara i njegovog samoukog solističkog stila, ali slušati preko devedeset minuta neinventivne svirke u istom dinamičkom ključu, u nerashlađenoj i katastrofalno ozvučenoj sali prepunog Radialsystema, je jednostavno „pucajte ja i dalje držim čas“ vrsta žrtve koja se traži od publike. Ok, triju je ovo tek treći nastup (sic!) iako postoje od 2014, i recimo da na remek delo horora arhitekturalne akustike zgrade može da im se odreže dobar apologetski komad, ali opravdanja za suštinsku bezidejnost kako kompozicija tako i improvizovanih delova nema i ne bi trebalo da bude. Konkretno, nojz egzibicionizam monohromatske, monolitne i nadasve monotone građe, gde se usled užasnih stojećih zvučnih talasa ne zna ko pije, a ko plaća. Dapače, na sceni su bile četiri kule Marshall pojačala – za svakog gitaristu po dve, Pupillo je otvorio koncert i elektronikom prizivao ritmiku mašinskog stroja, akcentovanu kako nemilosrdnim tretmanom i zlostavljanjem žica na basu, tako i klepetom gongova, činela i zvona na bubnju koji se jedva čuo. Brötzmann bi počinjao ex nihil, tražeći u džepovima audio feedbacka i akuzmatici tela instrumenta što iščašenije, razvaljenije tonove, lansirajući se iz te rezonirajuće buke u slojevite fraze pune boje i dramatike, vriske i cike isterane na čistac njegovom potpuno jedinstvenom tehnikom sviranja. Nažalost, u ovakvom kontekstu to bi sve imalo smisla pola sata ako i toliko, ali trio se dalje od ovoga nije pomerao, smenjujući u ciklusima iznova i iznova gotovo identičan postupak. Idiot bi primetio da „je to ionako samo buka“, ali idiot o sonornosti, na kraju krajeva, ne mari puno, te se ne obaziremo na ovu opasku Baala i odlazimo na pauzu.

Priča se da su čuda fenomeni koje smo ili suviše uplašeni ili suviše lenji da razumemo. U redu priviđenja u Lurdu, partenogeneza ili plameni žbun koji govori usled „transgresija zakona prirode“, ali da li je baš tako i sa čudima koja ne prestaju iznova i iznova da se ponavljaju prostim slušanjem muzike? Naime, davne 1968. godine, Joe Mcphee je svoj doprinos ovoj problematici dao kada je na samom početku svoje karijere odsvirao jednu od najlepših pesama u džezu, neprikosnovenu i neponovljivu, Cosmic Love. Ubrzo nakon, usledili su Nation time, Trinity, Pieces of Light, kao i nekoliko Po Music i Spiritual Unit inkarnacija, i pedeset godina kasnije pesma je i dalje sveta relikvija, a veliki Joseph Mcphee podseća mlade generacije na vreme kad su bulevarima hodali bogovi. Jedan od poslednjih plemenitih dinosaurusa srećom je još uvek među nama i sudeći po onome što smo čuli i dalje se pakleno rita i nema nameru uskoro da krene na put. Živeli!

Na A L’ARME! je nastupio u pratnji najboljeg mladog bubnjara današnjice, veličanstvenog Paal Nilssen-Lovea, u duetu koji već više od petnaest godina slavi umeće i umetnost džeza i improvizovane muzike, i predstavlja istinski dragulj scene. Koncert je otvoren uvodnom reči direktora festivala i provokativnim pitanjem-uzvikom „What time is it?!“, a znate onu izreku, „kako nešto počneš tako ćeš i završiti“. E pa baš tako!

Počelo je spoken wordom, a onda se pripovedanje nastavilo na toplom jeziku tenora, u potresnom vibratu koji se u slapovima spuštao i penjao po nestvarnom diktatu Lovea. Užasno lako, gotovo bez zapremine, McPhee je pevao u gusku, podvriskivao, iz narativne balade i polifonije holera jurišao bi – nošen grmljavinom bataljona perkusija – tamo gde mu je dom, kući, u najlepša staništa i oaze fri džeza. Bilo je tu svega, i naznaka standarda, bluza, gospela, omaža Traneu i Ayleru, kao i čistog, nesputanog ludlia Paal Nilssena pred kojim nema brane: nekoliko minuta sviranja čarlstonke sa dve palice u „najglasnijem – tihom“ solou koji ste skoro čuli, „savijanja“ ručnog bubnja oko McPheejeve fraze ili atavističkog svingovanja samo sa shejkerima ili golim dlanovima. Ali šta god radili i gde god se obrekli, duo je demonstrirao zašto je fri džez najviši stupanj, najčistiji izraz ove muzike. Katakombe slobodne forme mesto su gde sve staje, gde sve postaje slepo, tromo i beskorisno, a gde duša srećna nastavlja, konačno oslobođena tereta. Ovde škola, vežba i poza vrede koliko i koznzerva bez otvarača na pustom ostrvu. Ako nemaš šta da oslobodiš iz najdubljih dubina svoga bića u gusku saksofona, ili da prospeš po bubnjevima ili dirkama klavira, džaba ti sve, kupi se sa bine, ovde nema sakrivanja, ovde se sve vidi i čuje. Ne verujete mi? Poslušajte gore pomenutu McPheejevu Cosmic Love ili bukvalno bilo šta od svetog Aylera, pa mi dokažite da to nije najlepši metafizčki kompliment koji je džez dobio, glas čistog, večnog etra uhvaćen u prostoru i vremenu, i dat čovečanstvu na dar. Amin.

Znate, posle ovakvog koncerta teško je prenuti publiku iz tog posebnog stadijuma mesečarenja. Međutim, kvartet predvođen McPheejevim drugim-najomiljenim-bubnjarem uspeo je upravo nemoguće. Malo manje od jednog sata pravog pravcatog folie à quatre improvizovane muzike, smućkanog negde između poliritmije pomenutog Chris Corsana, te prepariranog klavira Magde Mayas, violončela Okkyung Lee i alt saksofona Christine Abdelnour. Suptilna a moćna svirka, vođena kredom da ako želite da improv uspe onda morate svojim instrumentima da osvojite prostor vakuma, a ne da čekate da se proviđenje inspiracije ispovraća po vama. To jest, ako imate uopšte šta da kažete. A ovaj kvartet, boga mi, itekako ima.

Po principu dva plus dva, muzičari su najbolje funkcionisali u odvojenim kombo divizijama bubanj – čelo i preparirani klavir – alt saksofon, smenjujući se na čelu kolone u određivanju smera koncerta. Oslonjeni na kvadrofoničku postavku zvuka u sali, kvartet je postupno sklapao mozaik zvučne slike u vrlo koloritni i bujni brikolaž. Utroba prepariranog klavira izgledala je kao majstorska radionica, prepuna magneta, metalnih ploča, žica podvezanih i natezanih najlonom, i timbra koji je bliži mbiri nego bilo čemu drugom. Violončelo je bilo konstantno u zaletu, između punozvučnog martelea i tišine, te deonica prenatrpanih bariolažima, glisandima i portamentima, a kad bi se stvar dovela do usijanja Lee bi energično sručila gudalo preko žica i vukla duge, teške dekapitirajuće detašee od kojih urlaju žice i otpada glava. Slično tome, Abelnour je gotovo ceo koncert svirala bez guske i sa butinom prigušenim zvonom, koncentrišući se više na ornitološki potencijal saksofona, šuštanje, napukle tonove i ritmiku klapni nego na nekakve tematske deonice i melodiju. Na kraju, Corsano jednostavno briljantan, bio je više nego dostojan kolega Paal Loveu, nestvarne tehnike, uglavnom zauzet konstantnim kuvanjem metlica, šamaranjem tomova i čistim beninkovskim ludilom punim zajebancija, proširenih tehnika i totalne improvizacije tamo gde je najmanje očekujete.

Ovacijama publike veče je neformalno bilo završeno. Jednostavno, posle sjajnog i obilnog muzičkog obroka, za novu grupu Thurston Moorea 
nije bilo mesta. A nije i da smo se previše trudili. Nekih desetak, petnaest minuta, ali i to je bilo po meri stvari, verujte. Antropološka je činjenica da posle onakva dva koncerta čovek zaista nema previše strpljenja za razblažene limunadice u vidu gitarskog indi nojza i zašećerenog popa koji sviraju matorci u sedmoj deceniji života. „Zeka, meda, zeka, meda“. Da, sigurno.

Četvrti dan

Ako ste stekli utisak da je solo Kaje Draksler drugog dana festivala bio pomalo neubedljiv, ne bi trebalo da imate nikakve sumnje da je nastup njenog okteta na zatvaranju bio odličan. Zanimljiva ekipa mladih i ne-tako-mladih amsterdamaca iz različitih delova evrope koja usled troškova velikih ansambala, nažalost, ne nastupa previše često, u svom muziciranju prvenstveno je zainteresovana za sva ona čvorna mesta tenzija, sudaranja i spajanja komponovane muzike i slobodne improvizacije. Čuli ste za izraz strukturalna improvizacija, e pa to je to. Veoma zrela, zaokružena aranžerska misao Drakslerove, postavljena na temelje modernizma i nove klasične muzike, a izšpartana i izbušena uzduž i popreko mirijadama raznih uticaja. Na primer, Kajin preparirani klavir svakako zvuči impresionistički – to jest kad ne kašlje i ne skače u ritmu Monka ili Teylora – pa čak i onda kada svira slovenačke renesansne kompozicije. Sjajni vokali Laure Polence i Björk Níelsdóttir itekako u sebi imaju magiju folkornog zanosa, a argentiska saksofonistkinja Ada Rave između sviranja šifri recitovala je tekst inspirisan Pablo Nerudinim susretom sa domovinom. Na kraju, rumunski violinista George Dumitriu nosi u sebi, poput starijeg kolege i verovatno uzora, Mark Feldmana, po nešto iz oba sveta, a holandski bubnjar Onno Govaert, belgijski basista Lennart Heyndels, i veliki holandski majstor saksofona i klarineta, Ab Baars pržili su prema palici dirigenta pravi proto fri džez. Naročito su se istakla Baarsova dva sadržajna moćna sola na tenoru, čista, puna sirovog zvuka, boje i osećajnosti. Podređena kolektivnom cilju i bez nepotrebnog eksponiranja od kojeg pate gotovo svi bendlideri, Draksler je pronašla pravu meru kako u aranžerskom delu gde je u potpunosti iskoristila resurse instrumentarija, tako i u dinamici i interakciji muzičara, što je rezultiralo odličnom svirkom prepunom laganih preokreta i plamenih rasviravanja buke i tišine, prepunoj emocija, patosa i katarze.

A onda dva simultana koncerta koji idu u lupu sa kratkom pauzom, od kojih je prvi bio dosadan do zla boga, a drugi spada među najbolje na festivalu i jedan je od onih za pamćenje. Od prve sorte je nastup nemačko-švajcarskog trija Xenofox & Joke Lanz, što da vam otkrijem malu tajnu ustvari nije nikakav trio, nego duet Olafa Ruppa, berlinskog gitariste, i Rudija Fischerlehnera, bubnjara, a za ovu priliku nabudžen švajcarskim di-džejem i producentom iz benda Sudden Infant, Joke Lanzom. A tako i zvuče. Duo bi svirao svoje, tj. Rupp bi zavaljen u klasičarski hvat sipao tepihe i tepihe akorda iz nekog odvratnog zelenog električnog čudovišta preko raspojasanog „morituri te salutant“ orgijanja Fischerlehnera, a Lanza bi gde može i stigne ubacivao otpatke tool vinila nastale drndanjem cross fadera, reglera i zezanja sa potovima. Na stranu da je sve to bilo dosadno i boga pitaj za šta im je trebao kolega di-džej, nekako čovek ne može da se otarasi gorkog ukusa u ustima svaki put kada vidi ovakve blamaže sa upotrebom gramofona u improvizovanoj muzici. Lanza nije prvi a nažalost ni poslednji koji često ne zna ‘de tera i čemu sve to, Schlippenbachov mali, DJ Illvibe, takođe pliva tim vodama. Dovoljno je bilo samo da pogledaju makar na netu jedan od legendarnih nastupa majstora Otoma Yoshihidea na gramofonima pa da vide kako se to radi, i da shvate da nije trebalo da batale puštanje hip-hopa po kućnim žurkama i brucošijadama u vaskolikom Brandeburgu. Od ovoga se neće leba najesti. Srećom, ovakav fijasko je nekako bio očekivan te smo se i odlučili da prvo odemo na koncert pomenutog trija, pa u slučaju da sve to bude onako kako je i bilo, ipak, imamo priliku da čak dva puta poslušamo željno iščekivani koncert Thomasa Lehna i Marcusa Schmicklera. A to je već bila potpuno druga priča.

Potpuno van pameti i na ivici ludila, u carstvu čiste ekstaze. Tako bi otprilike moglo da se opiše dva puta po četrdesetak minuta sa pauzom. Da je trajalo celu noć, verujte da bi imalo smisla podići šator pored bine i zapaliti vatru. Lehna ne bi trebalo podrobnije predstavljati čitaocima Jazzina. Naime, zahvaljujući legendarnom Ring Ringu Srbija je imala prilike da sluša ovog genija. Jedan je od najvećih autoriteta na analognom sintisajzeru, čist klasik improvizovane i avangardne muzike. Nakon studija klasičnog i džez klavira, i koncertnih aktivnosti sa repertoarima koji su uključivali kako izvođenja dela savremene, avangardne muzike tako i klasične muzike romantičarskog perioda, Lehn se smrtno zacopao u analogne sintisajzere, naročito u portabl čudovište EMS Synthi A na kome svira poslednjih dvadeset i kusur godina. Preko puta njega, tête-à-tête, za svojim kompjuterom, sedeo Schmickler, kelnski kompozitor i elektronski muzičar, osnivač legendarne ustanove za produkciju zvuka Piethopraxis i vlasnik nekoliko kultnih koncerata koje je potpisnik ovih redova imao prilike da sluša. Stoga, kada je festival u maju objavio program, bilo je jasno da ćemo imati priliku da prisustvujemo nečemu istinski posebnom.

Postavljeni ispod impresivne svetlosne instalacije u obliku džinovske kocke, i okruženi kvadrofonički postavljenim sistemom koji je te večeri bio besprekorno podešen, duo imao jedan od najimpresivnijih elektro akustičkih koncerata koje je Berlin čuo u poslednjih nekoliko godina. Lehn i Schmikler sarađuju od 1998. godine, iza sebe imaju bar sedam albuma, i važili su za jednu od najbolje čuvanih tajni evropske avangarde. Na sreću, ne više. Poput legendi o prvim metafizičarimai upućenim u misterije, dvojac je u gotovo magijskom procesu dizajnirao i izgradio jedan živi mehanički organizam sav sazdan od tišine, vatre i bezbroj najfinijih slojeva tektonski naređanih blokova sonične mase. Komplementarne dinamike koja je uključivala inženjering i najosnovnije ćelije zvuka, muzički proces kretao se u nekoliko smerova istovremeno, pristupajući dobijenoj sintezi iz najneočekivanijih uglova. Znate već, Lehna je beskrajno zabavno posmatrati kada nastupa. Vrlo ekspresivnih manira jednog koncertnog pijaniste, ljubitelj je najdirektnije moguće manipulacije zvuka gde se ništa ne podrazumeva ili prepušta slučaju, krećući se po ivici noža dinamičke igre između, sa jedne starne, konstantnog uzdržavanja, i sa druge, detonirajuće proliferacije drona i buke. Schmikler bi ovaj plamen razbuktavao tepisima sounscapea i poliritmičkim paternima, koji bi se neočekivano rasprskavali u zaglušujuće disonantne urlike kreirane i oživljene mehaničke životinje na bini. Sećate se pitanja sa početka festivala u vezi sa evolucijom elektronske muzike? Odgovor je stari: Thomas Lehn i Marcus Schmikler. Istorijski!

A onda The Ex. O legendarnom amsterdamskom kvartetu pevani su već peani na našem sajtu i ovaj put ne bismo ništa ni dodvali ni oduzimali. Institucija muzike čija se transverzala uticaja i inspiracije provlači kroz post pank, rok, improvizovanu muziku, te fri džez i nojz. Blaziranoj berlinskoj publici predstavljene su potpuno nove kompozicije, a tek na dva bisa čuli smo prepoznatljive akorde iz Double Order i potom That’s not a virus. Više od sat vremena sirove, nepatvorene energije, uz neizbežno skakanje na bini i litre znoja, pucanje žica, mačevanje vratovima gitare i, pogađate, stajaće ovacije na kraju. Toma Akvinski je jednom verovatno pijan od vina rekao „nije mi teško da budem dobar kad mi ništa drugo ne preostaje“. Upravo tako! Stari majstori jednostavno ne umeju drugačije.

Ovim nastupom je, bar za potpisnika ovih redova, završen peti A L’ARME!. O showcaseu Raster-Notona koji je i formalno zatvorio festival ne bi trebalo trošiti reči, jer dosadni četvoro-četvrtinski takt zalepljen preko glič elektronike i melodijskog šuštanja je upravo to što ste i pomislili, gomila dizajniranih i lepo upakovanih prevaziđenih gluposti. Nadamo se samo da su Byetone, Grscha Lichtenberg i Frank Bretschneider bili u sali Radialsystema za vreme nastupa Lehna i Schmiklera, možda za nekoga od njih i bude nade.

Sa druge strane, posetiocima festivala ostaje nada u reči direktora festivala da je novac za sledeću godinu već obezbeđen. A L’ARME! se za vrlo kratko vreme ustoličio kao jedan od najboljih festivala avangardnog džeza i improvizovane muzike u Evropi, donoseći svake godine, paradoksalno, u sve težim finasijskim okolnostima sve impresivniji program. Stoga, bilo bi šteta sad stati. Hrabro i samo napred. Nema povlačenja.

A L’ARME! 2017: High Five! (1)